''Летећи магарци'' - посљедња велика прича Калча!

...и последња масна фуснота која италијански фудбал одваја од осталих европских лига!

Фудбал 31.12.2014 | 22:00
''Летећи магарци'' - посљедња велика прича Калча!

Фудбал воли бајке, али их ретко прича. Оне су ствар прошлости, убеђује нас модерна верзија ове игре, она која у први план ставља шеике, руске олигархе, петро-милијарде, розе копачке и раздваја елиту од обичних, малих људи.

У модерном фудбалу жаба не постаје принц, него онај глупави водоземац који и не зна да ће бити скуван, ружно паче никада не открије да је лабуд, а најмлађи син је углавном наивни идеалиста који са својим ортацима виси испред неког разрушеног стадиона, цирка пиво и навија за клуб који никада неће бити велики, тешећи се притом да је, ако ништа друго, „агаинст модерн фоотбалл“.

Но у једном магичном граду, одакле је Шекспир дрпио причу о Ромеу и Јулији па сада сви мисле да је аутентично његова – ко год заиста био тај Шекспир – тамо где милиони туриста иду да дотичну Јулију ухвате за груди, тамо где је један непревазиђени мајстор по имену Драган Стојковић шокирао Шпанце претоплог лета 1990, једна бајка и даље траје.

Тамо у Верони постоји предграђе у које не можете да залутате. Не, у Кјево можете да дођете само намерно, у радничко насеље од једва четири-пет хиљада становника, испуњено јефтиним зградама иза којих се помаља загађена индустријска зона. А у таквом предграђу су Магарци научили да лете и никако да падну.

То је можда последња велика прича италијанског фудбала – о којем је с онолико заноса писано на истом овом месту – и последња масна фуснота која Калчо одваја од осталих европских лига. О да, појавио би се и у другим земљама неки малени клуб који би се тукао с гигантима, али чим бисте мало загребали, видели бисте да се иза клуба крије некакав милионер, некакав велики план, некакве задње намере.

Не и код Кјева. Маштарија о Летећим магарцима има све примесе магије – дугогодишњег председника Луку Кампеделија који је на то место дошао са 23 године када му је преминуо отац и који пази на сваку лиру и сваки евро; навијаче који су довољно кул да октобра 2001, када Кјево под вођством Ђиђија дел Нерија има прво место на табели и два бода више од Милана и Интера развију транспарент „Цоме си сцриве Циампион Лиг“ („Како се оно беше пише Лига шампиона“); магичног капитена Еуђенија Коринија (који ће касније у неколико наврата бити и тренер екипе); и иконичног нападача Серђа Пелисијеа, једног од оних шпицева за које ћемо се вечно питати да ли су могли више у неком већем клубу, да ли би омалени мајстор разорног шута и монтелијанског инстинкта постао звезда, стандардни репрезентативац, оженио манекенку или какву другу спонзорушу...

Та сезона када је клуб за који нико није чуо, клуб у ружним жутим дресовима био зимски првак, када је на Меаци пао Интер с Рекобом, Вијеријем, Роналдом, Седорфом – ха, шта су они спрам Марацине, Корадија, Пероте, Косата! – биће толико чудесна и толико непоновљива да се и највећи поклоници Калча често питају јесу ли све то само уснили.

Од тада вајни секунданти предвиђају пропаст Кјева: први пут то су учинили када је Црвена звезда одиграла последњу савршену утакмицу на гостовањима, у јесен 2002, када је Звездина генерација која је мирисала макар на бронзу – ако не и злато – дала навијачима наду да ће опет газити Европом, када су Гвозденовић и Миловановић плесали на Бентегодију; потом када је клуб испао у Серију Б, само да би се експресно вратио; и сваке сезоне на свим листама предвиђања Кјево је први на списку за одстрел, а „Мусси Воланти“ терају по своме и иду даље...

И прошлог викенда, у градском дербију коју је за италијанске прилике баш касно добио надимак - Дербy делла Сцала одигран је тек 13. пут у историји – Кјево је био аутсајдер, али неки нови момци су опет срушили Снешка прогнозерима и Магарци су славили са 1:0.

За скок на табели, за наговештај неке нове бајке, за оног најмлађег сина који отвара пиво и наздравља храбром, малом великом клубу.

Коментари / 0

Оставите коментар