Анализа: За Николића је боље да оде!

Марко је добио битку, али ће највероватније изгубити рат, као и многи претходници који су били доведени у веома непријатну и неправедну ситуацију, попут ове његове.

Фудбал 31.12.2014 | 12:40

Марко Николић је добио битку, али ће вероватно изгубити рат.

Бар је тако било до сада, када год је у једном од наша два највећа клуба постојао бар један довољно утицајан функционер, који је сматрао да је неко вишак, погрешан, непожељан, небитно шта већ...

На овај или онај начин, Партизан и Црвена звезда у претходних неколико сезона склањали су редом: играче, тренере, спортске директоре, генералне секретаре, па и председнике, без обзира шта су о томе мислили Гробари или Делије. Примера је много да би се ово назвало правило, ми ћемо навести два.

Начин се увек пронашао, некад пре, некад касније, некад спонтано, некад на силу, а неретко и на резултатску штету клуба!

Нови председник црно-белих Зоран Поповић није провео много сати у канцеларији, пре него што био је стављен пред тешку одлуку - отворити фронт са трибином или отворити фронт у канцеларијама и у свлачионици. Изабрао је да се сложи са вођама навијача да је Николићева смена непоштена и недопустива у овом тренутку, не желећи да тај сукоб обележи његове прве радне дане на челу клуба.

Тако је одмах на почетку свог мандата послао поруку потпредседнику Љубиши Тумбаковићу да неће (увек) важити начелан договор: "Тумби се нико неће мешати у спортска питања". Остане ли Николић, а хоће, у само неколико дана биће порушени предизборни договори између чланова нове Управе клуба и устукнуће се под притиском трибине. Бар на одређено време...

Али, Поповић у овој непријатној ситуацији није могао да направи добар избор - оба су била лоша по клуб и оба ће на крају доћи на исто. Само је питање колико ће Партизан у међувремену трпети.

После Поповића, на ред ће доћи тренер Николић. Сада ће он морати да буде тај који ће, стављен у незавидан положај, морати да донесе тешку одлуку - да ли да прихвати ову победу, која се огледа у искреној подршци трибине и привидној подршци Управе или да одустане. Ни он, шта год да одлучи, неће бити у прилици да донесе добру, већ мање лошу одлуку, јер је штета већ направљена.

Колико смо Николића могли да упознамо пратећи га у Раду, Војводини и Партизану, он ће одлучити да остане, али ће то бити супротно ономе што приватно мисли и што је за њега, лично добро.

Ево и због чега...

Пре него што је, згрожен свиме што се догађа у клубу, одлучио да отпутује у иностранство на кратак годишњи одмор, најближим пријатељима и сарадницима Николић је поручио да, упркос снажној подршци навијача, "не види како је могуће да у миру настави да ради са људима који су директно радили на његовој смени".

"Не видим како је уопште могућа даља сарадња? Како ћемо сад, да правимо заједничку атмосферу у свлачионици, да градимо међусобно поверење и поштовање? Они нису ни покушали са мном... Па, вукао сам годину дана за тај клуб, куповао воду за играче да имају да се освеже... И сад овако?", поверио се Николић једном пријатељу пре него што је отпутовао.

Притом, и даље актуелни тренер Партизана никада и нигде није поменуо да му је клуб, за сада, дужан око 300.000 евра, а да прети може (уколико жели), јер је добро познато да наредни тренер не може да почне да ради, док се претходни не исплати или бар док се с њим не потпише уговор о репрограму дуга.

Николић осећа да би, уколико остане, свој боравак у Партизану орочио до првог следећег неуспеха, свестан да су му опоненти већ уписали као лоше то што је суспендован на три месеца и што је, а и о томе се говорило у клубу, оштрим изјавама учинио да односи са неким клубовима у Србији захладне.

Добро је познато и да је у фудбалу, спорту уопште, веома опасно радити било шта у нездравој атмосфери, са групом људи међу којима не постоји поверење, поштовање и оданост. Тренер је изнад играча, али је хијерархијски испод великог броја запослених унутар професионалног спортског колектива, с тим да је (традиционално) најлакше отпустити тренера, чак лакше него раскинути уговор са играчем.

У таквој поставци ствари, Николић, који сада делује недодирљиво делу Управе која жели да га смени, временом би постао рутинска мета.

Ево и два примера која потврђују ово може се рећи и правило. Један из Партизана, један из Црвене звезде.

Већина љубитеља фудбала била је више него изненађења идејом да се Николић смени, јер "има шест бодова више од Црвене звезде". Мало ко се у том тренутку сетио да је Партизан, мање-више без озбиљних последица, на зиму 2012. године сменио и тренера Александра Станојевића и спортског директора Младена Крстајића!

Све то догодило се када је Станојевић, реално у том тренутку још већи миљеник Гробара од Николића, имао десет бодова више од Црвене звезде, уз добијен дерби у Љутице Богдана (0:2) и скор у јесењем делу првенства од 14-0-1.

У клубу је, упркос противљењу дела навијача, који су куповали буреке руководиоцима и окупљали се на Станојевићевим импровизованим конференцијама за штампу испред стадиона, постојала воља да се та смена догоди и догодила се. Тај потез сада већ бивше гарнитуре у Хумској једнако је био нелогичан као и идеја да се смени Николић, али... Време је учинило своје, зимска пауза била је довољно дуга да се бес Гробара охладио се до прве утакмице у пролећном делу првенства.

Први пут, Управа Партизана са Драганом Ђурићем на челу смењивала је Станојевића одмах после елиминације од Шамрок Роверса, тренер и спортски директор успели су да "склоне" играче из целе приче и одиграју једну од најбољих полусезона у историји клуба, али су на крају ипак морали да оду, као што је било зацртано унапред.

Наредне зиме, сличан случај догодио се у комшилуку, на стадиону Црвене звезде, пример који још више подсећа на Николићев, јер је - као и Партизанова сада - тадашња управа Звезде донела одлуку да, ипак, не смени Александра Јанковића већ да му пружи подршку (читај: "подршку") да настави да ради.

Шта се догодило? Свако ко прати фудбал врло добро се сећа...

По одлучности и темпераменту сличан Николићу, и Јанковић је тада одлучио да остане и одведе екипу на прирпеме, иако је у клубу имао архинепријатеља у виду спортског директора Зорана Стојадиновића, који је у то време био у одличним односима са себи претпостављенима. Касније, испоставило се да је Стојадиновић проблем, али је та грешка била уочена прекасно, а цену је платио?

Тренер! И клуб, разуме се.

Јанковић је одвео екипу на припреме и радио у прилично идиличној атмосфери, све до Стојадиновићевог појављивања у Анталији, заједно са четвртим дефанзивним везистом под уговором, Луисом Гаридом, којем су резерве требало да постану Лука Миливојевић и Срђан Мијаиловић. Догодила се и епизода "цедуљице" (да играчи сами пишу за кога мисле да треба да игра), створени су кланови унутар свлачионице и, Јанковић је догурао некако до Ниша, а на "Чаиру" је један играч осетио да не може, други добио црвени картон, трећи имао лош дан и - Јанковић је смењен, а постављен је исти који је био планиран и у јануару, Рикардо Са Пинто.

Примера има још и због тога би за Николића, лично, било најбоље да каже: "Е, сад нећу ја!", али он то неће урадити, као што нису урадили ни многи пре њега.

Можда се испостави да је довољно јак и самосталан да докаже како судбине неких његових претходника нису правило. На крају, Марко Николић и треба да настави да ради, јер је то резултатима у првом делу сезоне и заслужио, а подршка навијача коју је добио то и потврђује.