Analiza: Za Nikolića je bolje da ode!

Marko je dobio bitku, ali će najverovatnije izgubiti rat, kao i mnogi prethodnici koji su bili dovedeni u veoma neprijatnu i nepravednu situaciju, poput ove njegove.

Fudbal 31.12.2014 | 12:40

Marko Nikolić je dobio bitku, ali će verovatno izgubiti rat.

Bar je tako bilo do sada, kada god je u jednom od naša dva najveća kluba postojao bar jedan dovoljno uticajan funkcioner, koji je smatrao da je neko višak, pogrešan, nepoželjan, nebitno šta već...

Na ovaj ili onaj način, Partizan i Crvena zvezda u prethodnih nekoliko sezona sklanjali su redom: igrače, trenere, sportske direktore, generalne sekretare, pa i predsednike, bez obzira šta su o tome mislili Grobari ili Delije. Primera je mnogo da bi se ovo nazvalo pravilo, mi ćemo navesti dva.

Način se uvek pronašao, nekad pre, nekad kasnije, nekad spontano, nekad na silu, a neretko i na rezultatsku štetu kluba!

Novi predsednik crno-belih Zoran Popović nije proveo mnogo sati u kancelariji, pre nego što bio je stavljen pred tešku odluku - otvoriti front sa tribinom ili otvoriti front u kancelarijama i u svlačionici. Izabrao je da se složi sa vođama navijača da je Nikolićeva smena nepoštena i nedopustiva u ovom trenutku, ne želeći da taj sukob obeleži njegove prve radne dane na čelu kluba.

Tako je odmah na početku svog mandata poslao poruku potpredsedniku Ljubiši Tumbakoviću da neće (uvek) važiti načelan dogovor: "Tumbi se niko neće mešati u sportska pitanja". Ostane li Nikolić, a hoće, u samo nekoliko dana biće porušeni predizborni dogovori između članova nove Uprave kluba i ustuknuće se pod pritiskom tribine. Bar na određeno vreme...

Ali, Popović u ovoj neprijatnoj situaciji nije mogao da napravi dobar izbor - oba su bila loša po klub i oba će na kraju doći na isto. Samo je pitanje koliko će Partizan u međuvremenu trpeti.

Posle Popovića, na red će doći trener Nikolić. Sada će on morati da bude taj koji će, stavljen u nezavidan položaj, morati da donese tešku odluku - da li da prihvati ovu pobedu, koja se ogleda u iskrenoj podršci tribine i prividnoj podršci Uprave ili da odustane. Ni on, šta god da odluči, neće biti u prilici da donese dobru, već manje lošu odluku, jer je šteta već napravljena.

Koliko smo Nikolića mogli da upoznamo prateći ga u Radu, Vojvodini i Partizanu, on će odlučiti da ostane, ali će to biti suprotno onome što privatno misli i što je za njega, lično dobro.

Evo i zbog čega...

Pre nego što je, zgrožen svime što se događa u klubu, odlučio da otputuje u inostranstvo na kratak godišnji odmor, najbližim prijateljima i saradnicima Nikolić je poručio da, uprkos snažnoj podršci navijača, "ne vidi kako je moguće da u miru nastavi da radi sa ljudima koji su direktno radili na njegovoj smeni".

"Ne vidim kako je uopšte moguća dalja saradnja? Kako ćemo sad, da pravimo zajedničku atmosferu u svlačionici, da gradimo međusobno poverenje i poštovanje? Oni nisu ni pokušali sa mnom... Pa, vukao sam godinu dana za taj klub, kupovao vodu za igrače da imaju da se osveže... I sad ovako?", poverio se Nikolić jednom prijatelju pre nego što je otputovao.

Pritom, i dalje aktuelni trener Partizana nikada i nigde nije pomenuo da mu je klub, za sada, dužan oko 300.000 evra, a da preti može (ukoliko želi), jer je dobro poznato da naredni trener ne može da počne da radi, dok se prethodni ne isplati ili bar dok se s njim ne potpiše ugovor o reprogramu duga.

Nikolić oseća da bi, ukoliko ostane, svoj boravak u Partizanu oročio do prvog sledećeg neuspeha, svestan da su mu oponenti već upisali kao loše to što je suspendovan na tri meseca i što je, a i o tome se govorilo u klubu, oštrim izjavama učinio da odnosi sa nekim klubovima u Srbiji zahladne.

Dobro je poznato i da je u fudbalu, sportu uopšte, veoma opasno raditi bilo šta u nezdravoj atmosferi, sa grupom ljudi među kojima ne postoji poverenje, poštovanje i odanost. Trener je iznad igrača, ali je hijerarhijski ispod velikog broja zaposlenih unutar profesionalnog sportskog kolektiva, s tim da je (tradicionalno) najlakše otpustiti trenera, čak lakše nego raskinuti ugovor sa igračem.

U takvoj postavci stvari, Nikolić, koji sada deluje nedodirljivo delu Uprave koja želi da ga smeni, vremenom bi postao rutinska meta.

Evo i dva primera koja potvrđuju ovo može se reći i pravilo. Jedan iz Partizana, jedan iz Crvene zvezde.

Većina ljubitelja fudbala bila je više nego iznenađenja idejom da se Nikolić smeni, jer "ima šest bodova više od Crvene zvezde". Malo ko se u tom trenutku setio da je Partizan, manje-više bez ozbiljnih posledica, na zimu 2012. godine smenio i trenera Aleksandra Stanojevića i sportskog direktora Mladena Krstajića!

Sve to dogodilo se kada je Stanojević, realno u tom trenutku još veći miljenik Grobara od Nikolića, imao deset bodova više od Crvene zvezde, uz dobijen derbi u Ljutice Bogdana (0:2) i skor u jesenjem delu prvenstva od 14-0-1.

U klubu je, uprkos protivljenju dela navijača, koji su kupovali bureke rukovodiocima i okupljali se na Stanojevićevim improvizovanim konferencijama za štampu ispred stadiona, postojala volja da se ta smena dogodi i dogodila se. Taj potez sada već bivše garniture u Humskoj jednako je bio nelogičan kao i ideja da se smeni Nikolić, ali... Vreme je učinilo svoje, zimska pauza bila je dovoljno duga da se bes Grobara ohladio se do prve utakmice u prolećnom delu prvenstva.

Prvi put, Uprava Partizana sa Draganom Đurićem na čelu smenjivala je Stanojevića odmah posle eliminacije od Šamrok Roversa, trener i sportski direktor uspeli su da "sklone" igrače iz cele priče i odigraju jednu od najboljih polusezona u istoriji kluba, ali su na kraju ipak morali da odu, kao što je bilo zacrtano unapred.

Naredne zime, sličan slučaj dogodio se u komšiluku, na stadionu Crvene zvezde, primer koji još više podseća na Nikolićev, jer je - kao i Partizanova sada - tadašnja uprava Zvezde donela odluku da, ipak, ne smeni Aleksandra Jankovića već da mu pruži podršku (čitaj: "podršku") da nastavi da radi.

Šta se dogodilo? Svako ko prati fudbal vrlo dobro se seća...

Po odlučnosti i temperamentu sličan Nikoliću, i Janković je tada odlučio da ostane i odvede ekipu na prirpeme, iako je u klubu imao arhineprijatelja u vidu sportskog direktora Zorana Stojadinovića, koji je u to vreme bio u odličnim odnosima sa sebi pretpostavljenima. Kasnije, ispostavilo se da je Stojadinović problem, ali je ta greška bila uočena prekasno, a cenu je platio?

Trener! I klub, razume se.

Janković je odveo ekipu na pripreme i radio u prilično idiličnoj atmosferi, sve do Stojadinovićevog pojavljivanja u Antaliji, zajedno sa četvrtim defanzivnim vezistom pod ugovorom, Luisom Garidom, kojem su rezerve trebalo da postanu Luka Milivojević i Srđan Mijailović. Dogodila se i epizoda "ceduljice" (da igrači sami pišu za koga misle da treba da igra), stvoreni su klanovi unutar svlačionice i, Janković je dogurao nekako do Niša, a na "Čairu" je jedan igrač osetio da ne može, drugi dobio crveni karton, treći imao loš dan i - Janković je smenjen, a postavljen je isti koji je bio planiran i u januaru, Rikardo Sa Pinto.

Primera ima još i zbog toga bi za Nikolića, lično, bilo najbolje da kaže: "E, sad neću ja!", ali on to neće uraditi, kao što nisu uradili ni mnogi pre njega.

Možda se ispostavi da je dovoljno jak i samostalan da dokaže kako sudbine nekih njegovih prethodnika nisu pravilo. Na kraju, Marko Nikolić i treba da nastavi da radi, jer je to rezultatima u prvom delu sezone i zaslužio, a podrška navijača koju je dobio to i potvrđuje.