Видео: Жоц се присјећа и не може да прежали 2005.!

"Ја сам дете рок'н'рола, мој живот је кошарка, а Дуда Ивковић је особа којој сам највише захвалан за мој тренерски развој", рекао је популарни Жоц.

За истинске љубитеље кошарке, не постоји лош моменат да се прочитају мудрости и искуства која је тренерски велемајстор Жељко Обрадовић скупљао у досадашњој каријери, препуној златних плодова.

У разговору за специјализовани кошаркашки портал Еуробаскет, најтрофејнији европски тренер свих времена причао је о неким својим навикама, које су га довеле до звања најбољег у историји игре под обручима. Како сам каже, нема хобије, пошто нема времена за исте, јер највише времена посвећује послу.
„Искрено, нема ту шта много да се говори о хобијима, јер сам фокусиран на посао. Ево како изгледа један мој дан - на посао долазим у девет, тренинг почињемо у 11, а после тренинга остајем у канцеларији, где са асистентима разговарам о послу, а касније одлазимо на ручак. После тога седимо и гледамо снимке утакмица наших ривала, припремамо се за предстојећи меч и тако иде све до тренинга увече. Увече касно долазим кући. Један мој просечни дан углавном се састоји само од кошарке“, рекао је Обрадовић, а потом наставио:
„Када имамо слободно преподне, трудим се да време проведем са сином, пошто моја жена и ћерка живе у Европи. Зато се трудим да са сином проведем сваки слободан моменат. А то је јако тешко, пошто он у школу иде ујутру, а то онда представља проблем. Ето, то је моје слободно време. Такође, када стигнем трудим се да време проведем са пријатељима из Србије и Грчке, што ме чини јако срећним. Јако волим и да слушам музику, посебно српску и грчку, а да не причам о рок музици, пошто сам растао као рок’н’рол дете“.

Обрадовић је потом говорио и о својим тренерским почецима и како је започео свој успон ка самом врху!
„Док сам играо за Борац из Чачка, упоредо сам учио тренерски посао, где сам радио као тренер деце из једне школе, која је била близу моје куће. Још тада сам почео да размишљам о тренерском послу. Још у време када сам био клинац ишао на разне семинаре и трибине, где сам слушао бројна предавања о тренерском занату. Већ тада сам био сигуран да ћу постати тренер једног дана. Сећам се, док сам посећивао та предавања, бројни тренери су ми делили савете како да постанем бољи играч“, открио је прекаљени стручњак, који је додао и да је тренерски посао желео да ради од самог почетка.
„Као играч био сам део националног тима 1988. и 1990. године, на Олимпијским играма у Сеулу и Светском шампионату у Аргентини. Тренер је тада био Дуда Ивковић, који је са мном увек разговарао о послу, посебно из разлога што сам био плејмејкер и морао сам да добијам посебне инструкције, како бих ја то даље пренео саиграчима. Морам да признам, нисам био на истом нивоу као остали играчи, јер су моји саиграчи били изузетно добри кошаркаши. Када бих вам рекао да су ми саиграчи били Дивац, Паспаљ, Кукоч, Рађа, Вранковић, Перасовић, Здовц, а тренер Ивковић је највећи посао поверио мени и увек је са мном говорио о тактичким стварима. То је радио јер је знао да ћу вероватно те неке ствари разумети боље од остатка тима. То ми је такође дало подстрек да постанем тренер. Открићу вам још једну ствар - од своје 19. године сваки тренинг који сам одрадио имам записан у свесци, што је такође јако важно за моју тренерску каријеру“.

Бивши тренер бројних европских клубова није крио да је Дуда Ивковић можда и најважнија особа у његовом животу, по питању утицаја на његов тренерски развој. Подсетимо, годинама касније Ивковић је постао Обрадовићев кум.
„После играчких дана, са Ивковићем сам сарађивао и као тренер и тако је ишло годинама. Још једна јако важна ствар је што су се наше фамилије зближиле с годинама, деца су нам јако блиска. Рецимо да је наш однос виши од само професионалног. Блиски смо пријатељи и фамилијарно јако блиски“.

Поред тога што је освојио осам евролигашких титула, два Купа Сапорта и прегршт клупских трофеја у бројним европским лигама (да не причамо о репрезенативним), Обрадовићу је најдража европска титула коју је донео у Хумску 1, давне 1992. године.
„Вероватно једина титула коју никад нећу заборавити је она коју сам освојио са Партизаном у Истанбулу. То је била моја прва европска титула, коју сам узео у свом првом, правом тренерском послу. Са најмлађим тимом који је икада освојио Евролигу! Она је дефинитивно другачија од свих осталих које сам освојио“.

Иако је после дебакла са репрезентацијом Србије на Европском првенству 2005. године одлучио да затвори селекторско поглавље, рекао је да никада неће одбацити могућност да једног дана поново преузме кормило националног тима.
„Знате како, био сам асистент Душану Ивковићу у националном тиму у периоду од 1991. до 1995. године. А то је историјски један од најтежих, због санкција које су се десиле и тада нисмо могли да играмо званичне утакмице. Након што је велики тренерски маг Ивковић одлучио да се повуче с места селектора 1995. године, ја сам преузео водећу улогу и био уз национални тим на пет великих такмичења - 1996. године на Олимпијским играма, када смо освојили сребро, наредне године на Евробаскету узели смо злато. Потом, 1998. били смо прваци света, а 1999. бронзани на Европском првенству. Потом, на Олимпијским играма у Сиднеју заузели смо шесту позицију. Тада сам одлучио да је време да направим паузу“, рекао је чачански мајстор, а потом говорио о свом другом тренерском мандату на клупи националног тима.
„Потом су ме звали непосредно пре Олимпијских игара 2004. године. Уз тим сам био те и наредне године, али тада смо направили лоше резултате. Покушавао сам на све могуће начине да схватим како смо успели да кикснемо тако, али на крају сам одлучио да више нећу радити као селектор“.

После неколико тмурних и суморних година, Дуда Ивковић је покушао да подигне Орлове, у чему је успео, али је посао до краја одрадио Саша Ђорђевић, који је на свом дебију освојио сребро на Светском првенству у Шпанији.
„Сале је сада селектор, он је некада био мој саиграч, а потом сам му био тренер. Урадили смо много тога заједно у Партизану и репрезентацији. Као што знате, недавно је узео сребро у Шпанији, што је био неочекиван и потпуно невероватан резултат. Верујем да је наш тим у сигурним рукама. Мене је лично звало неколико држава да преузмем њихову клупу. Ја сам лично јако поносан због тога, али увек сам одбијао позиве јер то није посао за мене. Нисам тај тип тренера, који воли да упоредо ради и у клубу и у репрезентацији. Јако је тешко радити тако нешто зато што прво морате да завршите посао у клубу, како бисте могли да радите с националним тимом. Имам енергију и није проблем тог типа, али сматрам да треба да дам 100 одсто својих могућности ако радим у неком клубу, не да радим ствари половично. Никада нећу рећи да више никада нећу радити посао селектора, али ово је моје тренутно размишљање“, закључио је Обрадовић.