Video: Žoc se prisjeća i ne može da prežali 2005.!

"Ja sam dete rok'n'rola, moj život je košarka, a Duda Ivković je osoba kojoj sam najviše zahvalan za moj trenerski razvoj", rekao je popularni Žoc.

Za istinske ljubitelje košarke, ne postoji loš momenat da se pročitaju mudrosti i iskustva koja je trenerski velemajstor Željko Obradović skupljao u dosadašnjoj karijeri, prepunoj zlatnih plodova.

U razgovoru za specijalizovani košarkaški portal Eurobasket, najtrofejniji evropski trener svih vremena pričao je o nekim svojim navikama, koje su ga dovele do zvanja najboljeg u istoriji igre pod obručima. Kako sam kaže, nema hobije, pošto nema vremena za iste, jer najviše vremena posvećuje poslu.
„Iskreno, nema tu šta mnogo da se govori o hobijima, jer sam fokusiran na posao. Evo kako izgleda jedan moj dan - na posao dolazim u devet, trening počinjemo u 11, a posle treninga ostajem u kancelariji, gde sa asistentima razgovaram o poslu, a kasnije odlazimo na ručak. Posle toga sedimo i gledamo snimke utakmica naših rivala, pripremamo se za predstojeći meč i tako ide sve do treninga uveče. Uveče kasno dolazim kući. Jedan moj prosečni dan uglavnom se sastoji samo od košarke“, rekao je Obradović, a potom nastavio:
„Kada imamo slobodno prepodne, trudim se da vreme provedem sa sinom, pošto moja žena i ćerka žive u Evropi. Zato se trudim da sa sinom provedem svaki slobodan momenat. A to je jako teško, pošto on u školu ide ujutru, a to onda predstavlja problem. Eto, to je moje slobodno vreme. Takođe, kada stignem trudim se da vreme provedem sa prijateljima iz Srbije i Grčke, što me čini jako srećnim. Jako volim i da slušam muziku, posebno srpsku i grčku, a da ne pričam o rok muzici, pošto sam rastao kao rok’n’rol dete“.

Obradović je potom govorio i o svojim trenerskim počecima i kako je započeo svoj uspon ka samom vrhu!
„Dok sam igrao za Borac iz Čačka, uporedo sam učio trenerski posao, gde sam radio kao trener dece iz jedne škole, koja je bila blizu moje kuće. Još tada sam počeo da razmišljam o trenerskom poslu. Još u vreme kada sam bio klinac išao na razne seminare i tribine, gde sam slušao brojna predavanja o trenerskom zanatu. Već tada sam bio siguran da ću postati trener jednog dana. Sećam se, dok sam posećivao ta predavanja, brojni treneri su mi delili savete kako da postanem bolji igrač“, otkrio je prekaljeni stručnjak, koji je dodao i da je trenerski posao želeo da radi od samog početka.
„Kao igrač bio sam deo nacionalnog tima 1988. i 1990. godine, na Olimpijskim igrama u Seulu i Svetskom šampionatu u Argentini. Trener je tada bio Duda Ivković, koji je sa mnom uvek razgovarao o poslu, posebno iz razloga što sam bio plejmejker i morao sam da dobijam posebne instrukcije, kako bih ja to dalje preneo saigračima. Moram da priznam, nisam bio na istom nivou kao ostali igrači, jer su moji saigrači bili izuzetno dobri košarkaši. Kada bih vam rekao da su mi saigrači bili Divac, Paspalj, Kukoč, Rađa, Vranković, Perasović, Zdovc, a trener Ivković je najveći posao poverio meni i uvek je sa mnom govorio o taktičkim stvarima. To je radio jer je znao da ću verovatno te neke stvari razumeti bolje od ostatka tima. To mi je takođe dalo podstrek da postanem trener. Otkriću vam još jednu stvar - od svoje 19. godine svaki trening koji sam odradio imam zapisan u svesci, što je takođe jako važno za moju trenersku karijeru“.

Bivši trener brojnih evropskih klubova nije krio da je Duda Ivković možda i najvažnija osoba u njegovom životu, po pitanju uticaja na njegov trenerski razvoj. Podsetimo, godinama kasnije Ivković je postao Obradovićev kum.
„Posle igračkih dana, sa Ivkovićem sam sarađivao i kao trener i tako je išlo godinama. Još jedna jako važna stvar je što su se naše familije zbližile s godinama, deca su nam jako bliska. Recimo da je naš odnos viši od samo profesionalnog. Bliski smo prijatelji i familijarno jako bliski“.

Pored toga što je osvojio osam evroligaških titula, dva Kupa Saporta i pregršt klupskih trofeja u brojnim evropskim ligama (da ne pričamo o reprezenativnim), Obradoviću je najdraža evropska titula koju je doneo u Humsku 1, davne 1992. godine.
„Verovatno jedina titula koju nikad neću zaboraviti je ona koju sam osvojio sa Partizanom u Istanbulu. To je bila moja prva evropska titula, koju sam uzeo u svom prvom, pravom trenerskom poslu. Sa najmlađim timom koji je ikada osvojio Evroligu! Ona je definitivno drugačija od svih ostalih koje sam osvojio“.

Iako je posle debakla sa reprezentacijom Srbije na Evropskom prvenstvu 2005. godine odlučio da zatvori selektorsko poglavlje, rekao je da nikada neće odbaciti mogućnost da jednog dana ponovo preuzme kormilo nacionalnog tima.
„Znate kako, bio sam asistent Dušanu Ivkoviću u nacionalnom timu u periodu od 1991. do 1995. godine. A to je istorijski jedan od najtežih, zbog sankcija koje su se desile i tada nismo mogli da igramo zvanične utakmice. Nakon što je veliki trenerski mag Ivković odlučio da se povuče s mesta selektora 1995. godine, ja sam preuzeo vodeću ulogu i bio uz nacionalni tim na pet velikih takmičenja - 1996. godine na Olimpijskim igrama, kada smo osvojili srebro, naredne godine na Evrobasketu uzeli smo zlato. Potom, 1998. bili smo prvaci sveta, a 1999. bronzani na Evropskom prvenstvu. Potom, na Olimpijskim igrama u Sidneju zauzeli smo šestu poziciju. Tada sam odlučio da je vreme da napravim pauzu“, rekao je čačanski majstor, a potom govorio o svom drugom trenerskom mandatu na klupi nacionalnog tima.
„Potom su me zvali neposredno pre Olimpijskih igara 2004. godine. Uz tim sam bio te i naredne godine, ali tada smo napravili loše rezultate. Pokušavao sam na sve moguće načine da shvatim kako smo uspeli da kiksnemo tako, ali na kraju sam odlučio da više neću raditi kao selektor“.

Posle nekoliko tmurnih i sumornih godina, Duda Ivković je pokušao da podigne Orlove, u čemu je uspeo, ali je posao do kraja odradio Saša Đorđević, koji je na svom debiju osvojio srebro na Svetskom prvenstvu u Španiji.
„Sale je sada selektor, on je nekada bio moj saigrač, a potom sam mu bio trener. Uradili smo mnogo toga zajedno u Partizanu i reprezentaciji. Kao što znate, nedavno je uzeo srebro u Španiji, što je bio neočekivan i potpuno neverovatan rezultat. Verujem da je naš tim u sigurnim rukama. Mene je lično zvalo nekoliko država da preuzmem njihovu klupu. Ja sam lično jako ponosan zbog toga, ali uvek sam odbijao pozive jer to nije posao za mene. Nisam taj tip trenera, koji voli da uporedo radi i u klubu i u reprezentaciji. Jako je teško raditi tako nešto zato što prvo morate da završite posao u klubu, kako biste mogli da radite s nacionalnim timom. Imam energiju i nije problem tog tipa, ali smatram da treba da dam 100 odsto svojih mogućnosti ako radim u nekom klubu, ne da radim stvari polovično. Nikada neću reći da više nikada neću raditi posao selektora, ali ovo je moje trenutno razmišljanje“, zaključio je Obradović.