Анализа: Хоће ли Звезда проћи као Ренџерс?!

Сезону пре ове, када су били у трећем рангу такмичења, продато је чак 34.000 сезонских карата. Ове године – двоструко мање. На трибинама се све чешће могу видети редови и редови празних столица, тврдо навијачко језгро основало је неки свој паралелни фонд за опоравак, апелујући да се више не дају новци лоповима из Управе.

Фудбал 22.12.2014 | 23:20

Испрва се тај аргумент појављивао само стидљиво, у коментарима испод текстова који су говорили о Звездином или (ређе) Партизановом дугу. Био је не више од идеје, болне, тешке, понекад и примамљиве, али непримењиве на Србију једнако колико и шведски стандард или неки тобоже европски начин васпитања деце.

Потом су, мало-помало, почели да га користе фудбалски стручњаци, аналитичари разних фела, колеге колумнисти и ини новинари. Па онда бивши фудбалери, па садашњи фудбалери, па потписници анонимних писама, да би се појавио и у реторици функционера, Звезде или (ређе) Партизана.

Прича, истина, звучи добро и баш фудбалски, одвојила би симпатизерско жито од навијачког кукоља, разјурила би оне који су ту само да из мршаве, намучене краве измузу још шољу млека, да завуку руку у празну касу и уграде се за још један проценат, или су дошли само из сујете, тек зато што им је младалачки сан био да, ако већ не могу да забију гол пред „севером“, онда макар тај „север“ посматрају из свечане ложе стадиона.

Невољна одисеја фудбалског клуба Ренџерс, шкотског и европског гиганта, та је сламка спаса међу вихорове за коју су протеклих неколико година знали да се ухвате многи којима је добробит Звезде на срцу.

Узроци заиста делују много слично ономе што се дешава на нашим битним стадионима: некада важан клуб, један од два највећа у земљи, после година и година лошег рада, финансијског задуживања, играчких промашаја, навијачког незадовољства, бахаћења, крађе и скандала, бива избачен – јер постоји држава и постоје порези, а само су порези и смрт у животу извесни – у најнижи ранг такмичења, под новим именом, да нађе себе, да се прочисти, да се врати јачи него икада, паметнији за лекцију коју је савладао на најтежи начин.

Каква наоко дивна фудбалска прича: Ренџерс је у четвртој лиги, али је стадион Ајброкс крцат верним народом који се куне у плаву боју и заставу са Јунион Џеком, из клуба су, попут пацова с брода који тоне, побегли легионари и плаћеници, остали су они који га заиста воле, Ренџерсова деца, клинци који знају да више нема новца, ту су због славе и због снова о забијању гола пред копом, управа је неискварена, нова и поштена, голман брани као да није нормалан и све како то наш романтичарски дух уме да замисли и отпева...

Само што је то далеко од истине једнако колико и Маракана од Ајброкса или ако тако хоћете, Куп купова 1972. и Куп шампиона 1991. од Анно Домини 2014...

Две године након што је најурен у четврту лигу, Ренџерс – сада друголигаш са већ увелико овереном картом макар за плеј-оф, што ће вероватно значити и повратак у друштво најбољих шкотских екипа – сломљени је, обогаљени клуб, неуспели експеримент, као покварена играчка која даје знаке живота, али не може да се помери ни милиметар, ма колико снажно притискали дугмиће.

Кулминација је стигла ове седмице: Али Мекојст, највећи нападач у историји клуба, легенда и икона, човек који је живео за Ренџерс и који би, само да је требало, за њега и умро, поднео је неку врсту оставке на место менаџера. „Неку врсту“ јер ништа у данашњем Ренџерсу није нормално и ништа није једноставно: он је, у ствари, само активирао ставку из уговора која каже да од тренутка подношења оставке мора да прође највише 12 месеци, те ће Мекојст, с тако чудним мандатом, можда и завршити сезону на челу клуба.

Мекојст – звали су га „Супер-Али“ – био је таленат какав се северно од Хадријановог зида рађао тек сваке деценије, ако и тада. Две године заредом био је најбољи стрелац свих европских лига, пуних петнаест сезона био је прво име на списку играча и прво име на уснама навијача, Ренџерсу је некад ишло, а некада није, али увек сте могли да рачунате на то да ће Мекојст постићи макар један гол...

Таквих играча, верних скоро читаве каријере свом клубу (сем последње две-три сезоне, које је као ветеран више одшетао него одиграо у Килмарноку), нема много у Србији, али његов повратак на чело клуба у проблемима био је догађај прве врсте за сваког поклоника клуба с Ајброкса. Као када би Звезду водила тренерска комисија састављена од свих играча из Барија, или као када би у Партизану васкрсли Бобек, Галић и Чебинац и рекли „Ајде, момци, доста сте се играли тренера, дајте да видимо шта можемо да урадимо“.

У главама наших вајних коментатора, стручњака и функционера, пропаст Ренџерса била је прикривени благослов: хајдемо и ми тако, хајде да кренемо из почетка, с белим папиром испред себе, да заборавимо на ово што је било, да режирамо српски фудбалски Феникс, чији ће пепео већ за неколико година мирисати попут тамјана. Неће бити вечитог дербија једно време, али Боже мој, преживећемо и то....

А у стварности, Ренџерс једва преживљава, управа се мења чешће него Звездина - а Звездина делује као да само још људи што чекају „педесетдеветку“ надомак стадиона нису задужили неку функцију – иако друголигаш, клуб има други највећи цех за плате у целој Шкотској (иза, наравно, највећег ривала Селтика), у јуну 2014. пријављени су губици од 8.300.000 фунти (10.500.000 евра) и да није било Мајка Ешлија, газде Њукасл Јунајтеда, који је летос улетео са три милиона, радници на Ајброксу би вероватно штрајковали глађу, а екипа, недовољно добра да уђе у клинч с Хартсом, разбежала би се једнако колико и у јулу 2012...

Клуб грца у дуговима, а сапуница коју су режирали нови функционери отерала је верну чељад са стадиона. Сезону пре ове, када је Ренџерс био у трећем рангу такмичења, продато је чак 34.000 сезонских карата. Ове године – двоструко мање. На трибинама се све чешће могу видети редови и редови празних столица, тврдо навијачко језгро основало је неки свој паралелни фонд за опоравак, апелујући да се више не дају новци лоповима из Управе, сваких месец-два појави се неки сумњиви бизнисмен – ако се од Мајка Ешлија уопште може бити сумњивији – и понуди да постане нови челник, обећавајући, по добром старом српск... пардон, шкотском обичају, да ће Ренџерс ускоро поново бити шампион и да ће рефлектори Ајброкса опет обасјавати Барселону, Реал, Ливерпул или Рому.

Навијачи су се сада – иако је то до пре само неколико седмица изгледало немогуће – окренули и против Мекојста, којег оптужују да није довољно добар тренер, али и за окретање главе од проблема.

Ренџерс је, да поентирамо, једнако несрећан и разорен као и оне године када је, посрамљен, морао да се одрекне свог славног имена и да се бори да му макар титуле – а има их више него иједан европски клуб: 54 шампионата, 33 купа, 27 лига купова, онај Куп купова – остану нетакнуте.

А то је лекција коју многи у Србији, заслепљени романтиком и јаки на речима да ће бити уз свој тим и ако он буде играо Прву београдску лигу, па најдаље путовао у Угриновце или Велико Село, не виде и не желе да виде. Није довољно играти се игре „пуј-пике не важи“, није довољно отићи неколико рангова такмичења испод и пустити децу да играју, не, док год има неспособних функционера, док год има корумпираних званичника, док год има менаџерског решетарења, док год има председника за које нико не хаје, Ренџерс, Звезда, који год велики клуб, ма како се звао, неће бити срећан ни стати на своје ноге.

Јер она неухватљива птица феникс је, на крају крајева, само легенда.