Европски првак - без имена!

Бизарна утакмица коју је Н. Н. домаћин у Букурешту, чак и без жуте звезде, добио, служила је за подсмех медијима и обичним људима и гарант је лецнула сваког ко воли једну другу звезду, ону Црвену. И она је, ако нас сећање не вара, имала неке своје бекалије који су се играли грбом, дресом и именом, толико да нам је боље да и не питамо ко би све могао да је тужи и зашто.

Фудбал 16.12.2014 | 10:40

Да није било Љупка Петровића који је за једну ноћ у Барију ампутирао ноге најбољег југословенског тима свих времена, ноћ у којој је рођена легенда о Севиљи и о Хелмуту Дукадаму и даље би се памтила као најгоре финале Купа шампиона свих времена.

А то је само почетак паралела између Црвене звезде и Стеауе из Букурешта, два европска првака који, како то воле да напишу новинари, „проживљавају најтеже дане у својој историји“.

Те 1986, пет година пре Љупковог успешног експеримента, Стеауа – мислило се – није имала шта да тражи против Барселоне. У првој постхејселовској сезони, без Енглеза, Венејблсова Барса је на путу до финала победила шампионску екипу Јувентуса – Платини, Серена и Лаудруп желели су да освоје трофеј који на себи неће имати црни флор – и тада незгодни Гетеборг, док су Румуни у полуфиналу прошли вероватно најбољу генерацију Андерлехта у његовој историји са Олсеном, Феркаутереном, Енцом Шифом...

Стеауа је играла тврдо, на 0:0 у гостима, с командантом позади, оним српским момком који ће касније, носећи само медаљу око врата, пребећи преко Дунава и закуцати на Цвелетова и Џајина врата, да би на свом стадиону редовно јурила резултат за пролаз.

И највеће звезде Европе мора да су се плашиле Букурешта. Чаушескуово лудило било је на врхунцу: умислио је да мора да отплати све спољне дугове, а да себи сагради вечни маузолеј, ону непотребну и невероватну зграду која доминира и данашњим главним градом Румуније. Све то пало је на плећа обичних људи. Букурешт је био средњовековно мрачан: продавнице празне, струја ограничена на свега неколико сати дневно, улична расвета искључена, центар града смрдљив од аутомобила које покреће метанол, телевизијски програм трајао је свега два часа, али и то је било довољно за подлу, прљаву пропаганду која је од румунског диктатора једино више волела његову жену Елену.

Град би се претходне јесени и тог пролећа будио само када би играла Стеауа. Симболично, само је њен стадион сијао, баш као што је војни тим са жутом петокраком на грбу био један од тек два достојна извозна производа државе коју је Гвоздена завеса притискала више него комшије...

Други је, наравно, била она девојчица о којој су се и даље испредале бајке, Нађа Команечи, тада већ дубоко разочарана у своју земљу и већ са отвореном жељом да оде и да се никада више не врати.

Тако је Стеауа прошла до финала. А тамо у Севиљи, коју су окупирали Каталонци, Емерих Јенеи повукао је Мажино линију и задао домаћи задатак Љупку Петровићу. Није било фудбала: Пицурка, Болони и Лакатуш на два су сата заборавили да лопта може да се гура и напред, Румуни су фрустрирали Барселону читаву ноћ и као и у Барију, негде око петнаестог минута, сви су схватили да ће се гледати пенали. Без иједне праве шансе, без иједног лепог потеза, 120 минута дављења фудбала – један тим покушавао је да игра, други је трошио време, трпећи увреде са трибина, за које су хајали једнако колико и за свог председника.

У Барију ће макар пенали бити достојни једног финала, ма шта Аморос мислио о томе, а у Севиљи је изгледало као да се мрежа неће затрести чак ни с беле тачке.

Неки ђаво мора да се те мајске вечери уселио у бркове Хелмута Дукадама. Из даљине, и на видео-записима сачуваним из тог доба, изгледао је као да му није јасно шта да ради. Какав гег, какав фазон. Блед и с погледом који је лутао лево-десно уместо да провоцира шутере, голман Стеауе би се у тренутку када би лопта кренула према њему претворио у звер с рукама од пет метара и одразом који ће верно копирати једино Мајкл Џордан. Четири пута пробали су да га савладају момци у плавом – један Хозе, па два Анхела, па један Маркос – и четири пута Дукадам је погађао где ће лопта ићи.

На крају је било 2:0, за тектонски потрес у европском фудбалу, за неверицу и бол Барселоне којој ће бити потребна још скоро једна деценија да се опорави, за први излазак на улице грађана Букурешта који не би био праћен пендрецима, хапшењима и мрачним методама Секуритатее.

И као сваки прави трилер с политиком и фудбалом у главној улози и овај је имао своје обрте и гласине, непроверене приче које су чудесној ноћи убризгале опасни коктел насиља и мистерије.

Прича коју су тих осамдесетих спремно прогутали западни медији гласила је, отприлике, овако: газда Реал Мадрида био је толико одушевљен што је Барса испустила трофеј да је још исте ноћи из гараже извезао свој „мерцедес“, дотерао га до Севиље и лично уручио кључеве Хелмуту Дукадаму. Чаушескуов син Нику тражио је од голмана да преда аутомобил држави, пошто такви поклони нису били дозвољени. Хелмут је одбио, након чега је тајна полиција једне ноћи банула у његов стан, одвела га на преваспитавање и поломила му прсте, како никада више не би бранио.

И заиста, апсолутни херој Севиље наредне три године провешће ван терена, неће играти нигде, дајући на значају и на „проверености“ тој причи о једној окрутној држави, која не поштује ни своје најбоље синове.

Истина је, испричаће је Хелмут годинама касније – и тиме доказати да није човек који жели да уновчи своје „дисидентство“ – да се једног јутра на летовању, свега месец-два након своје највеће ноћи, пробудио с несносним болом у руци. Није могао ни да је помери. У болници му је одмах постављена дијагноза. Ретка анеуризма која се могла догодити било коме, операција је трајала пуних осам часова и његова је рука спасена, мада никада више неће успети да је с једнаким успехом стави у рукавице.

А она прича с Никуом? Јесте, није га волео тај лош син горег оца, можда се плашио да ће Николае Дукадаму, а не њему, оставити земљу када умре, али „мерцедес“ му није узео јер „мерцедеса“ није ни било. Од државе је, а не од Реал Мадрида, Дукадам добио аутомобил. „Дачију“...

Мистерије на страну, Стеауа је 1986. визирала пасош за вечност. Први од свега два клуба са ушатим пехаром с ову страну идеолошке поделе, из лагера социјалистичких земаља, и то већ када се стаљинистички шињел добрано офуцао.

Три пролећа касније, Румуни ће поново доћи до финала Купа шампиона. Сада није било Белодедића, али имали су Хаџија, веселог Циганина с најмекшом левицом на читавом Истоку планете, и против себе Берлусконијев Милан, рођен једне превише магловите новембарске ноћи на београдској Маракани, пред 100.000 људи, са Звездиним Дејом Савићевићем који добија отпуст из касарне да победи Талијане па да се врати на спавање, само да би га у томе спречила магла и судија Гали. Италијани су – и то у Барселони – немилосрдни према момцима из Букурешта и са 4:0 потписују смртну пресуду и Стеауи и Чаушескуу. Оно што ће се догодити децембра 1989. била је само егзекуција.

Тридесет година је ништа за ону вечност, знају то сви који су једном дотакли звезде. Двадесет пет, још и мање. Али вест која је обишла планету имала је у себи сасвим довољно примеса неукуса да уздрма и једну велику причу: због спора са Министарством одбране, некадашњим власником, и много више због хохштаплераја газде Ђиђија Бекалија, који крцка своје затворске дане, бивши европски шампион у прошлом колу није могао да користи ни своје име ни свој грб.