Парастос за 109 погинулих Срба

У порти цркве Светог пророка Илије у Бјеловцу, код Братунца, данас је служен парастос за 109 страдалих Срба из овог и сусједних села Сикирић и Лозничка Ријека, од којих су њих 68 убиле муслиманске снаге из Сребренице на данашњи дан 1992. године.

Прислужене су свијеће за покој душа и положено цвијеће уз спомен-плоче на зиду бјеловачког храма са именима свих 109 убијених, чиме су обиљежене 22 године од њиховог страдања.

Цвијеће је положио изасланик предсједника Републике Српске Горан Џајић, делегације Борачке и Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила, Удружења логораша регије Бирач, општина и општинских борачких и организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из регије Бирач.

Парастосу погинулим Србима у Бјеловцу претходило је уручивање медаља заслуга за народ породицама 16 погинулих српских бораца из Братунца које је одликовао предсједник Републике Српске Милорад Додик.

Предсједник Борачке организације Републике Српске Миломир Савчић изјавио је да је у рату често долазио на ово подручје, гдје су почињени стравични злочини над српским народом. Он је навео да му је након рата један муслимански војник рекао да су имали писану наредбу да у Бјеловцу све побију.

"Поставили су снајперисте на оба краја села да убијају народ који је бјежао према Дрини, настојећи да се домогне Србије. Такву наредбу никада није донио неки српски старјешина. То је незабиљежено у војној пракси, а нико није одговарао", рекао је Савчић.

Он је напоменуо да су овдје страдали српски цивили и свијет је остао нијем због тога.

"Незабиљежено је у историји да један народ гине на обали ријеке, а да му сународници са друге обале не смију помоћи, како је овдје било", подсјетио је Савчић.

Он је истакао да је незабиљежено да је један народ који је масовно страдао пропуштао хуманитарне конвоје за оне који су га убијали као што су Срби пропуштали конвоје за Сребреницу.

Савчић је поручио да се неће одустати од тражења одговорности за оне који су починили злочине над Србима и позвао све на изградњу мира на овим просторима.

На данашњи дан прије 22 године, у рану зору, јаке муслиманске снаге из Сребренице и околних села, под командом Насера Орића, упале су ова три подрињска села убијајући све што су стигле, пљачкајући и палећи српску имовину.

Најмлађа жртва био је 15-огодишњи Чедо Миладиновић, а најстарија 88-годишња Достана Матић. Старица Божана Остојић је нестала и још није пронађена.

За ове злочине, као и за бројне друге почињене над Србима у средњем Подрињу, нико није одговарао, а породице настрадалих губе наду да ће злочинце некада стићи правда, али кажу, вјерују макар у ону Божију.

"Из сна су нас пробудили пуцњава и јаке детонације. Није било свануло кад су муслимани упали у село. Неки мјештани су одмах убијени. Погинуо ми је 18-годишњи син Грујица и још много чланова шире породице", присјећа се Крсто Ранкић, који је преживио напад на Бјеловац.

Он је истакао да је сваки трећи становник Бјеловца тог кобног дана убијен или рањен.

"Видио сам групу у црним униформама и они су масакрирали и одсијецали главе убијеним. Када смо након два дана сакупљали лешеве неке масакриране комшије нисмо могли препознати, а тројици су одсјекли главе и однијели у Сребреницу",подсјећа се Ранкић.

Предсједник општинске Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Братунца Радојка Филиповић тог дана је изгубила мужа Драгана и свекра Драгољуба, а у заробљеништво у Сребреницу одведена јој је свекрва, јетрва и њено двоје дјеце.

"Непроцесуирање ратних злочина је највећи злочин који се у миру води против Срба. Правосуђе БиХ својим нечињењем показује да је то сигурна земља за злочинце из реда бошњачког народа. Зар за оволико убијених и масакрираних људи у њиховим кућама и двориштима нико да не одговара? Већина погинулих били су цивили, а ниједне оптужбе и пресуде за овај злочин нема у правосуђу БиХ. То је срамота", рекла је Филиповићева.

Она истиче да је у Бјеловцу почињен један од најстрашнијих злочина у средњем Подрињу.

"Уколико би се донијеле пресуде за злочине над Србима, оне би морале бити квалификоване као геноцид и тиме би Бошњаци морали избацити квалификацију рата као `агресију и геноцид`", изјавила је Филиповићева.

Према њеним ријечима, породице несталих и погинулих добиле су писано увјеравање од Тужилаштва БиХ да ће до краја ове године бити подигнута оптужница за злочине почињене над Србима у средњем Подрињу, али то није учињено.

Ријетки који су преживјели овај злочин причају да је невјероватно много припадника муслиманске војске упало у село и да су уништавали и пљачкали све, а да су цивили бјежали према Дрини како би се домогли Србије.

Поред Дрине биле су убачене муслиманске засједе и многи су убијени на обали или су завршили у хладним таласима ријеке.

Славки Матић су тог јутра у кући убијене кћерке Сњежана и Гордана и муж Радивоје, а кућа је опљачкана и запаљена. Она сада живи сама у кући коју је дијелом сама обновила.

Славка каже да је изгубила наду да ће правда стићи починиоце ових монструозних злочина, да је једина правда за преживјеле становнике ових села Република Српска, као и да се још једино нада у Божију правду.

"Да је неко убио толико кокошака одговарао би, а камоли за људе. А Хашки трибунал ослободио је Насера Орића и у правосуђе и правду више не вјерујем", каже она.

Она је испричала да је још неколико старих жена и инвалида убијено на кућном прагу, а да су неке ухваћене у кућама и са дјецом одведене у логор у Сребреницу.

"Касније су се војске помијешале, цијели дан је била пуцњава и водиле су се борбе по двориштима и воћњацима. Многи су погинули на обали Дрине или у чамцима, покушавајући да се домогну Србије. Снајпери су тукли са оближњих брежуљака, а село је горјело. Око половине погинулих били су цивили", прича Матићева.

Драган Цвјетиновић, који је током рата био возач санитета, присјећа се да је тог дана три пута санитетским камионом из Бјеловца довозио рањене и мртве у братуначки Дом здравља док и он није рањен.

Цвјетиновић каже да је дан био хладан као данашњи, само магловит и да су се, захваљујући магли, ријетки успјели некако сакрити и преживјети, а сва имовина је опљачкана и попаљена. "Хиљаде војника и цивила је упало у село и пљачкало", подсјећа он.

Живојин Симић из Сикирића каже да је седам чланова његове породице убијено на данашњи дана 1992.године.

"За убиства мојих Златана, Гроздане, Радосава, Живадина, Војислава, Милована и Драгана нико није одговарао зато што су Срби. То је свјетска брука. Вјерујемо да ће Бог исправити ту неправду коју свјетски моћници чине Србима", рекао је Живојин.

У логор у Сребреницу одведене су жене, цивили Достана и Мира Филиповић, те седмомјесечни Немања и трогодишња Оливера Филиповић, као и деветогодишњи Брано Вучетић коме су тога дана убијени отац Радован и брат Миленко, док је мајку изгубио три мјесеца раније.

Они су одведени у Сребреницу, гдје су злостављани и гладовали два мјесеца док нису размијењени.