Жива: Терзићу, иди у ОФК, шта ћеш у Звезди?!

Тренерски бард у разговору за МОЗЗАРТ СПОРТ причао о девијантним појавама у нашем фудбалу, присетио се како је открио левоногог омладинца-Дејана Савићевића. Популарни Жива поносно истакао како није постао швалер са 65 година.

Фудбал 10.12.2014 | 12:00

Важио је у своје време, тих 60.их година минулог века, за талента над талентима, како је једном приликом Милана Живадиновића окарактерисао легендарни Миша Павић, док је према мишљењу Миљана Миљанића, враголан са Лиона, био најбољи техничар који се појавио у југословенском фудбалу. Тадашњи визионари са Маракане који ништа нису препуштали случају, припремали су Живу као јединог, природног наследника Драгослава Шекуларца, међутим, због деликатне повреде кичме то се није догодило. И, уместо црвено-белог дреса и крцате Маракане, уследила су војевања у скопском Вардару, Ријеци, Црвенки, ужичкој Слободи, Челику и немачком Лудвигсхафену.

Још као играч је испољавао тренерски инстинкт, због чега је Часлав Божиновски, шеф стручног штаба Вардара, после једне утакмице изјавио да за њега на клупи нема посла, док је Живадиновић на терену. И стога, одмах по качењу копачки о клин, Милан Живадиновић је ускочио у тренерски ров, предводећи екипу суботичког Спартака. Било је то 1974.године, а од тада до данас, седео је на клупи још 21. клуба, углавном из региона, а био је, између осталог, селектор Ирака, Гане, Јемена, Мианмара.

А, време кад је био тренер његове Црвене звезде и југословенске Младе и А репрезентације, остало је у посебном сећању овог страственог заљубљеника у најважнију споредну ствар на свету.

Почетак разговора са искусним фудбалским стратегом, спонтано се наметнуо, када је на насловној страни Моззарт Спорта угледао лице Немање Видића...
„Видићеви рођаци, што као добри фудбалери Слободе, што као судије, присутни су последњих 50 година у српском фудбалу. Немању знам још док је као дете шетао Тргом Слободе у Титовом Ужицу. Имао је јако тежак пут, јер су га у Звезди велики стручњаци прогласили за неталентованог, тврдећи како никада неће да носи црвено-бели дрес. И, отерали су га, као фол, на каљење у Спартак“, каже Милан Живадиновић.

То је било по завршетку омладинског стажа?
„Дозволите, ја знам целу историју, мене не могу да варају! У таквој ситуацији, он као одговоран и талентован младић, није се предао, као што се већина преда кад оду на те, такозване позајмице. Напротив, још више се усавршавао и радио на себи и на крају добио повратну карту за Маракану. У Звезди је играо према својим могућностима и понашао се како доликује традицији породице Видић. У последњих седам-осам година, видели смо да је у тандему са Фердинандом, чинио одбрану Манчестер јунајтеда изузетно стабилном и дао велики допринос у освајању бројних трофеја“.

Колико је одлазак Фердинанда утицао на његове партије?
„Има и тога, али више је ту реч о засићењу, као и чињеници да се повукао Алекс Фергусон, човек коме је Немања бескрајно веровао. Чим себе ту више није могао да пронађе, отишао је у игром случаја, далеко проблематичнију и неозбиљнију средину, него што је то Енглеска. Италијани су другачијег кова, поготово у Интеру, за кога се зна да је милијарде дао у последњих 20 година. Сигурно да су Италијани више љубоморни међу собом од Енглеза, кад дође нови играч. Ако је Манћини искрен у ономе што је недавно изјавио, очекујем да ће Видић поново бити онај стари“.

Шта мислите о његовом одласку из репрезентације?
„ Приступило се крајње примитивно његовом промашеном једанаестерцу и малтене је испало да је он крив што се тада нисмо квалификовали. Критике су на њега деловале погубно, али мене као великог Србина, то ништа не изненађује кад је овај менталитет у питању. Никола Тесла да је остао 10 дана да живи овде, био би нико и ништа. Наш најбољи спортиста свих времена, Новак Ђоковић, такође да живи у Београду, писали би више како се проводи по сплавовима и која је старлета спавала с њим, него што би се бавили његовим победама. И зато није чудно што је убрзо уследио случај Суботић“.

Имате ли неко конкретно објашњење за те ружне ствари које се спорадично догађају у нашем државном тиму?
„ Ти млади људи су навикли на дисциплину, а код нас не да је нема, него влада анархија. И ја лично верујем и једино у њега верујем, да наш премијер Вучић, може да скупи екипу и заведе ред свуда, а највише у оном делу који најбоље познајем, а то је спорт. Без реда не може ниста да се направи.

Поздрављате ли одлуку челника Савеза да Радована Ћурчића, именују за селектора?
„ Прво да кажем како је пуно суфлера и недобронамерних људи у близини председника Караџића. Видео сам приликом конференције кад су му оно спремали замку, да је мало њих нешто рекло у његову одбрану. Исто је било и за време председниковања мог првог учитеља Миљана Миљанића. Најважније је београдским лузерима било да како устану ујутро, траже “Миљанову главу”, измишљајући свашта. А Толету не могу да нађу ништа, јер он води рачуна како се понаша и притом не живи у Београду који је епицентар интрига, оговарања и зависти. Очигледно се ту ради о атаку на касу, пошто је у Србији данас, ваљда једино вредна и пуна каса ФС Србије“.

Дугујете одговор на именовање Ћурчића?
„Постављење Ћурчића је нормалан след потеза, само нечега се плашим! Плашим се да ови вечити противници, вечити саплитачи свега позитивног у српском фудбалу, нису ово намерно урадили да би Ћурчића спонтано одвојили од Младе репрезентације. Е, онда би ушли у њу са својим играчима и селектором послушником, пошто је светско првенство идеална пијаце за младе фудбалере. Из тог разлога сматрам да Ћурчић мора да обавља и функцију селектора А и младе репрезентације“

Мислите да би могао да стигне на обе стране?
„Добро, као некада што се радило, требало би му придодати двојицу – тројицу искусних сарадника који се не би појављивали само по новинама, него би му искрено помагали. У ФСС постоје тројица људи којима се може веровати и то су Толе Караџић, Иван Ћурковић и Зоран Лаковић. И поштен сарадник је овај Милановић из Јагодине, као и Раша Бабић. Чуди ме Кокеза кога знам као доброг спортског радника, пет дана је за, пет дана против, вероватно под утицајем Терзића. И кад сам га већ поменуо да му поручим: “Терзићу гледај свој ОФК Београд, теби место није у Звезди”. А колико се сећам, био сам и тренер Звезде и тренер ОФК-а, увек је радио за Партизан. И више нећу о њему ни реч да прозборим.

Поменули сте Црвену звезду коју сте тренирали у једном тешком периоду од 1992. до 1994.године. Јесте ли тада могли да наслутите овако тешку ситуацију на Маракани?
„Кренуло је како не треба кад су у клуб дошли неки лоши људи. Ја сам имао једног Владимира Цветковића, Мишу Маринковића и Драгана Џајића. Имао сам и играче из Друге лиге који су били жељни афирмације, било им је част да играју за Звезду и долазили су без динара. Такође, немамо тренере, а све који су вредели одбацили су као старе и превазиђене, док њихови послушници и дупеувлакачи сад воде главну реч и видимо докле су довели наш фудбал.

У којој мери је погрешан избор странаца коштао црвене-беле?
„Нису они ту промашивали, него су једноставно бирали играче и измишљали цифре. Ја ћу само једну ствар да кажем. Абубакара сам ја довео из Кине са чистим папирима, без динара обештећења и шта се десило? Неко је узео 600.000 обештећења! Постављам питање, господо, да ли сте полагали рачуне и коме сте дали те паре? Сигурно својим џеповима, пошто сте то поделили са менаџерима кинеским и овим овде“.

Како сте “намирисали” да је Абубакар добар играч?
„Имам осећај и искуство, не може то на бомбака. Једног Дејана Савићевића сам исто тако добро проценио.

Зашто то пре вас нису урадили Подгоричани?
„Зато што су они у Дејану видели, како су ми рекли тог дана кад сам упро прстом у њега, велику ленштину кога планирају да отерају у Иванград! Практикујем да по доласку у нови клуб, затражим утакмицу између прве и друге екипе, седнем у ложу и гледам ко шта зна и може. И одмах сам уочио да левоноги омладинац има невиђене могућности у ситуацијама један на један. Одмах сам им рекао да ће пре они за Иванград од Савићевића! Исто тако сам се понашао и према млађем Брновићу, Жељку Петровићу, Мугоши и према Јановићу, а поготово према Гузи Вујовићу који је дошао из Америке са 120 кг. Радио сам с њим индивидуално и одиграо је сезону живота. То ми је велика сатисфакција, народ ме обожавао и зато је сваку утакмицу Будућности гледало 25.000 навијача“

Постоји ли нешто чиме се нарочито поносите у тренерској каријери?
„Увек сам се трудио да мојим играчима будем више од тренера и због тога сам их учио лепим манирима, облачењу, водио у позориште, док је било и оних којима сам помогао да се ожене. Речју, од хипер-сиромашних дечака сам правио богаташе“.

Сете ли се с времена на време колико сте им помогли?
„Заборавили су многи на оно што сам урадио за њих, ваљда су таква времена дошла, међутим, много више ме памте у неким другим срединама. То најбоље знају они тренери који су посао у иностранству добијали на моју препоруку“.

Важили сте за великог шармера и освајача женских срца. Је л вам импоновала та титула?
„Рећи ћу само да сам волео жене и да су оне волеле мене. И још нешто, веома сам срећан сам што сам праве ствари радио у право време и о свом трошку, за разлику од неких који су постали швалери у 65.години и о туђем трошку. Све сам то прошао и само ми је остало младо, велико срце, за своју фамилију и пријатеље, за мој посао и моју земљу“.

А какав сте ви били играч?
„Сматрали су ме после Шекуларца за највећег талента. Био сам везни играч и дебитовао сам за први тим са 16,5 година у Новом Саду против истоимене екипе. Рајко Митић је прва Звездина звезда, Шекуларац друга, а ја сам требао да будем трећа, међутим, повредио сам се у 18.години. Сиротиња, дизао сам терет и одрастао на 200 грама бурека. Они што причају о сиротињи данас, не знају каква је сиротиња била 60-их година. Покојни Гица Дамјановић је имао мобичај да каже како смо ми у Звезди и Партизану играли за сендвич и једну лимунаду, јер код куће нико није имао шта да једе. И нисмо плакали и сви смо били добри ученици“.

Можете ли нешто конкретније да кажете коме је каса на Теразијама на нишану?
„Онима који су препознатљиви по томе што су, кад су дошли у Београд, носили су вунене чарапе, шпицасте ципеле, да би касније навикли на живљење и битисање уз помоћ златне картице, било које фирме у Београду. Временом су се презадужили, мафијаши их јуре да враћају дугове, они немају да их врате и лични спас виде у каси ФС Србије. Мислим да то лудило треба да престане и том лудилу кумују бројни новинари који сарађују с тим лузерима“.

Да ли је постојала опасност да вас први већи новац који сте зарадили промени?
„Не, увек сам био исти и увек сам помогао другима. Ја поред моја два сина Горана и Александра, имам и двоје усвојене деце, Мају и Марка. Баш сам пре три месеца добио унука Лазара. Заправо, имам пуно више деце, јер сматрам све моје играче за своје синове. Што, зар Дејо Савићевић није као мој син, крваво сам се борио за њега, Рамбо Петковић, такође, кога сам једино ја позвао у репрезентацију“.

Јесте ли регистровали вест да је Рамбо недавно играо у дресу ветерана Бразила против Аргентине?
„Наравно и трагично је што су га овде мрзели што је најинтелигентнији и што неко услед љубоморе није дозволио да се из нишког краја појави још један репрезентативац! Ја сам га ставио у тим кад смо играли пријатељски меч у гостима против Бразила, кад смо на Маракани пред 100.000 људи одиграли 1:1 и био је најбољи на терену“, завршио је Живадиновић разговор.