Živa: Terziću, idi u OFK, šta ćeš u Zvezdi?!

Trenerski bard u razgovoru za MOZZART SPORT pričao o devijantnim pojavama u našem fudbalu, prisetio se kako je otkrio levonogog omladinca-Dejana Savićevića. Popularni Živa ponosno istakao kako nije postao švaler sa 65 godina.

Fudbal 10.12.2014 | 12:00

Važio je u svoje vreme, tih 60.ih godina minulog veka, za talenta nad talentima, kako je jednom prilikom Milana Živadinovića okarakterisao legendarni Miša Pavić, dok je prema mišljenju Miljana Miljanića, vragolan sa Liona, bio najbolji tehničar koji se pojavio u jugoslovenskom fudbalu. Tadašnji vizionari sa Marakane koji ništa nisu prepuštali slučaju, pripremali su Živu kao jedinog, prirodnog naslednika Dragoslava Šekularca, međutim, zbog delikatne povrede kičme to se nije dogodilo. I, umesto crveno-belog dresa i krcate Marakane, usledila su vojevanja u skopskom Vardaru, Rijeci, Crvenki, užičkoj Slobodi, Čeliku i nemačkom Ludvigshafenu.

Još kao igrač je ispoljavao trenerski instinkt, zbog čega je Časlav Božinovski, šef stručnog štaba Vardara, posle jedne utakmice izjavio da za njega na klupi nema posla, dok je Živadinović na terenu. I stoga, odmah po kačenju kopački o klin, Milan Živadinović je uskočio u trenerski rov, predvodeći ekipu subotičkog Spartaka. Bilo je to 1974.godine, a od tada do danas, sedeo je na klupi još 21. kluba, uglavnom iz regiona, a bio je, između ostalog, selektor Iraka, Gane, Jemena, Mianmara.

A, vreme kad je bio trener njegove Crvene zvezde i jugoslovenske Mlade i A reprezentacije, ostalo je u posebnom sećanju ovog strastvenog zaljubljenika u najvažniju sporednu stvar na svetu.

Početak razgovora sa iskusnim fudbalskim strategom, spontano se nametnuo, kada je na naslovnoj strani Mozzart Sporta ugledao lice Nemanje Vidića...
„Vidićevi rođaci, što kao dobri fudbaleri Slobode, što kao sudije, prisutni su poslednjih 50 godina u srpskom fudbalu. Nemanju znam još dok je kao dete šetao Trgom Slobode u Titovom Užicu. Imao je jako težak put, jer su ga u Zvezdi veliki stručnjaci proglasili za netalentovanog, tvrdeći kako nikada neće da nosi crveno-beli dres. I, oterali su ga, kao fol, na kaljenje u Spartak“, kaže Milan Živadinović.

To je bilo po završetku omladinskog staža?
„Dozvolite, ja znam celu istoriju, mene ne mogu da varaju! U takvoj situaciji, on kao odgovoran i talentovan mladić, nije se predao, kao što se većina preda kad odu na te, takozvane pozajmice. Naprotiv, još više se usavršavao i radio na sebi i na kraju dobio povratnu kartu za Marakanu. U Zvezdi je igrao prema svojim mogućnostima i ponašao se kako dolikuje tradiciji porodice Vidić. U poslednjih sedam-osam godina, videli smo da je u tandemu sa Ferdinandom, činio odbranu Mančester junajteda izuzetno stabilnom i dao veliki doprinos u osvajanju brojnih trofeja“.

Koliko je odlazak Ferdinanda uticao na njegove partije?
„Ima i toga, ali više je tu reč o zasićenju, kao i činjenici da se povukao Aleks Ferguson, čovek kome je Nemanja beskrajno verovao. Čim sebe tu više nije mogao da pronađe, otišao je u igrom slučaja, daleko problematičniju i neozbiljniju sredinu, nego što je to Engleska. Italijani su drugačijeg kova, pogotovo u Interu, za koga se zna da je milijarde dao u poslednjih 20 godina. Sigurno da su Italijani više ljubomorni među sobom od Engleza, kad dođe novi igrač. Ako je Manćini iskren u onome što je nedavno izjavio, očekujem da će Vidić ponovo biti onaj stari“.

Šta mislite o njegovom odlasku iz reprezentacije?
„ Pristupilo se krajnje primitivno njegovom promašenom jedanaestercu i maltene je ispalo da je on kriv što se tada nismo kvalifikovali. Kritike su na njega delovale pogubno, ali mene kao velikog Srbina, to ništa ne iznenađuje kad je ovaj mentalitet u pitanju. Nikola Tesla da je ostao 10 dana da živi ovde, bio bi niko i ništa. Naš najbolji sportista svih vremena, Novak Đoković, takođe da živi u Beogradu, pisali bi više kako se provodi po splavovima i koja je starleta spavala s njim, nego što bi se bavili njegovim pobedama. I zato nije čudno što je ubrzo usledio slučaj Subotić“.

Imate li neko konkretno objašnjenje za te ružne stvari koje se sporadično događaju u našem državnom timu?
„ Ti mladi ljudi su navikli na disciplinu, a kod nas ne da je nema, nego vlada anarhija. I ja lično verujem i jedino u njega verujem, da naš premijer Vučić, može da skupi ekipu i zavede red svuda, a najviše u onom delu koji najbolje poznajem, a to je sport. Bez reda ne može nista da se napravi.

Pozdravljate li odluku čelnika Saveza da Radovana Ćurčića, imenuju za selektora?
„ Prvo da kažem kako je puno suflera i nedobronamernih ljudi u blizini predsednika Karadžića. Video sam prilikom konferencije kad su mu ono spremali zamku, da je malo njih nešto reklo u njegovu odbranu. Isto je bilo i za vreme predsednikovanja mog prvog učitelja Miljana Miljanića. Najvažnije je beogradskim luzerima bilo da kako ustanu ujutro, traže “Miljanovu glavu”, izmišljajući svašta. A Toletu ne mogu da nađu ništa, jer on vodi računa kako se ponaša i pritom ne živi u Beogradu koji je epicentar intriga, ogovaranja i zavisti. Očigledno se tu radi o ataku na kasu, pošto je u Srbiji danas, valjda jedino vredna i puna kasa FS Srbije“.

Dugujete odgovor na imenovanje Ćurčića?
„Postavljenje Ćurčića je normalan sled poteza, samo nečega se plašim! Plašim se da ovi večiti protivnici, večiti saplitači svega pozitivnog u srpskom fudbalu, nisu ovo namerno uradili da bi Ćurčića spontano odvojili od Mlade reprezentacije. E, onda bi ušli u nju sa svojim igračima i selektorom poslušnikom, pošto je svetsko prvenstvo idealna pijace za mlade fudbalere. Iz tog razloga smatram da Ćurčić mora da obavlja i funkciju selektora A i mlade reprezentacije“

Mislite da bi mogao da stigne na obe strane?
„Dobro, kao nekada što se radilo, trebalo bi mu pridodati dvojicu – trojicu iskusnih saradnika koji se ne bi pojavljivali samo po novinama, nego bi mu iskreno pomagali. U FSS postoje trojica ljudi kojima se može verovati i to su Tole Karadžić, Ivan Ćurković i Zoran Laković. I pošten saradnik je ovaj Milanović iz Jagodine, kao i Raša Babić. Čudi me Kokeza koga znam kao dobrog sportskog radnika, pet dana je za, pet dana protiv, verovatno pod uticajem Terzića. I kad sam ga već pomenuo da mu poručim: “Terziću gledaj svoj OFK Beograd, tebi mesto nije u Zvezdi”. A koliko se sećam, bio sam i trener Zvezde i trener OFK-a, uvek je radio za Partizan. I više neću o njemu ni reč da prozborim.

Pomenuli ste Crvenu zvezdu koju ste trenirali u jednom teškom periodu od 1992. do 1994.godine. Jeste li tada mogli da naslutite ovako tešku situaciju na Marakani?
„Krenulo je kako ne treba kad su u klub došli neki loši ljudi. Ja sam imao jednog Vladimira Cvetkovića, Mišu Marinkovića i Dragana Džajića. Imao sam i igrače iz Druge lige koji su bili željni afirmacije, bilo im je čast da igraju za Zvezdu i dolazili su bez dinara. Takođe, nemamo trenere, a sve koji su vredeli odbacili su kao stare i prevaziđene, dok njihovi poslušnici i dupeuvlakači sad vode glavnu reč i vidimo dokle su doveli naš fudbal.

U kojoj meri je pogrešan izbor stranaca koštao crvene-bele?
„Nisu oni tu promašivali, nego su jednostavno birali igrače i izmišljali cifre. Ja ću samo jednu stvar da kažem. Abubakara sam ja doveo iz Kine sa čistim papirima, bez dinara obeštećenja i šta se desilo? Neko je uzeo 600.000 obeštećenja! Postavljam pitanje, gospodo, da li ste polagali račune i kome ste dali te pare? Sigurno svojim džepovima, pošto ste to podelili sa menadžerima kineskim i ovim ovde“.

Kako ste “namirisali” da je Abubakar dobar igrač?
„Imam osećaj i iskustvo, ne može to na bombaka. Jednog Dejana Savićevića sam isto tako dobro procenio.

Zašto to pre vas nisu uradili Podgoričani?
„Zato što su oni u Dejanu videli, kako su mi rekli tog dana kad sam upro prstom u njega, veliku lenštinu koga planiraju da oteraju u Ivangrad! Praktikujem da po dolasku u novi klub, zatražim utakmicu između prve i druge ekipe, sednem u ložu i gledam ko šta zna i može. I odmah sam uočio da levonogi omladinac ima neviđene mogućnosti u situacijama jedan na jedan. Odmah sam im rekao da će pre oni za Ivangrad od Savićevića! Isto tako sam se ponašao i prema mlađem Brnoviću, Željku Petroviću, Mugoši i prema Janoviću, a pogotovo prema Guzi Vujoviću koji je došao iz Amerike sa 120 kg. Radio sam s njim individualno i odigrao je sezonu života. To mi je velika satisfakcija, narod me obožavao i zato je svaku utakmicu Budućnosti gledalo 25.000 navijača“

Postoji li nešto čime se naročito ponosite u trenerskoj karijeri?
„Uvek sam se trudio da mojim igračima budem više od trenera i zbog toga sam ih učio lepim manirima, oblačenju, vodio u pozorište, dok je bilo i onih kojima sam pomogao da se ožene. Rečju, od hiper-siromašnih dečaka sam pravio bogataše“.

Sete li se s vremena na vreme koliko ste im pomogli?
„Zaboravili su mnogi na ono što sam uradio za njih, valjda su takva vremena došla, međutim, mnogo više me pamte u nekim drugim sredinama. To najbolje znaju oni treneri koji su posao u inostranstvu dobijali na moju preporuku“.

Važili ste za velikog šarmera i osvajača ženskih srca. Je l vam imponovala ta titula?
„Reći ću samo da sam voleo žene i da su one volele mene. I još nešto, veoma sam srećan sam što sam prave stvari radio u pravo vreme i o svom trošku, za razliku od nekih koji su postali švaleri u 65.godini i o tuđem trošku. Sve sam to prošao i samo mi je ostalo mlado, veliko srce, za svoju familiju i prijatelje, za moj posao i moju zemlju“.

A kakav ste vi bili igrač?
„Smatrali su me posle Šekularca za najvećeg talenta. Bio sam vezni igrač i debitovao sam za prvi tim sa 16,5 godina u Novom Sadu protiv istoimene ekipe. Rajko Mitić je prva Zvezdina zvezda, Šekularac druga, a ja sam trebao da budem treća, međutim, povredio sam se u 18.godini. Sirotinja, dizao sam teret i odrastao na 200 grama bureka. Oni što pričaju o sirotinji danas, ne znaju kakva je sirotinja bila 60-ih godina. Pokojni Gica Damjanović je imao mobičaj da kaže kako smo mi u Zvezdi i Partizanu igrali za sendvič i jednu limunadu, jer kod kuće niko nije imao šta da jede. I nismo plakali i svi smo bili dobri učenici“.

Možete li nešto konkretnije da kažete kome je kasa na Terazijama na nišanu?
„Onima koji su prepoznatljivi po tome što su, kad su došli u Beograd, nosili su vunene čarape, špicaste cipele, da bi kasnije navikli na življenje i bitisanje uz pomoć zlatne kartice, bilo koje firme u Beogradu. Vremenom su se prezadužili, mafijaši ih jure da vraćaju dugove, oni nemaju da ih vrate i lični spas vide u kasi FS Srbije. Mislim da to ludilo treba da prestane i tom ludilu kumuju brojni novinari koji sarađuju s tim luzerima“.

Da li je postojala opasnost da vas prvi veći novac koji ste zaradili promeni?
„Ne, uvek sam bio isti i uvek sam pomogao drugima. Ja pored moja dva sina Gorana i Aleksandra, imam i dvoje usvojene dece, Maju i Marka. Baš sam pre tri meseca dobio unuka Lazara. Zapravo, imam puno više dece, jer smatram sve moje igrače za svoje sinove. Što, zar Dejo Savićević nije kao moj sin, krvavo sam se borio za njega, Rambo Petković, takođe, koga sam jedino ja pozvao u reprezentaciju“.

Jeste li registrovali vest da je Rambo nedavno igrao u dresu veterana Brazila protiv Argentine?
„Naravno i tragično je što su ga ovde mrzeli što je najinteligentniji i što neko usled ljubomore nije dozvolio da se iz niškog kraja pojavi još jedan reprezentativac! Ja sam ga stavio u tim kad smo igrali prijateljski meč u gostima protiv Brazila, kad smo na Marakani pred 100.000 ljudi odigrali 1:1 i bio je najbolji na terenu“, završio je Živadinović razgovor.