Моника Селеш - да се не заборави!

Моника је у уторак прославила 40. рођендан. Мислио сам, искрено, и нека ми се не наљути, да је много старија и мислио сам, каквог парадокса, да је много млађа, ваљда зато што је у сећањима увек она вриштећа клинка са шљаке...

Тенис 05.12.2014 | 23:30

И пре ње је било оних који су знали правила тениса и волели тај спорт. Истина, не превише. Било је чак и оних који су знали ко су били Фрањо Пунчец или Александар Поповић, неких који су мислили да се успех Бобе Живојиновића – полуфинале Вимблдона – никада неће поновити, а највише оних који су користили управо Живојиновића да докажу да Југословени, Срби, какогод, једноставно не умеју да се баве индивидуалним спортовима; зато је и Боба најбољи у дублу, била је теорија...

А онда се појавила Моника Селеш. Све до изласка на црту била је насмејана као нацртана, сасвим природно – њен је отац био дугогодишњи карикатуриста новосадског Дневника – а онда би се претварала у најгласнију играчицу коју је бели спорт икада видео. Тај њен урлик при сваком ударцу, чак и оним слајсевима који не изискују превише напора, било је то дотад нечувено, и оно нимало секси стењање Марије Шарапове у троцифреном броју децибела не може ни да привири Моникином вриску...

Било је рано лето, била је киша у Паризу када су Срби први пут пали на тенис. То новосадско чудо од детета, 16 јој је лета само, утабаће стазу којом ће у вихорном спусту низ копаоничке гудуре деценију и нешто касније проћи Новак Ђоковић: таленат ће прво видети Јелена Генчић, онда ће се заинтересовати и странци, само што ће уместо једног Николе Пилића бити Ник Болетијери, и у Америци ће се родити легенда о Малој Мо.

Толико се тога десило у међувремену и толико се чини да је њен први Ролан Гарос, када је постала незванично најбоља тенисерка на свету (званично крунисање доћи ће касније, али већ тада ће Штефи Граф морати да прогута пљувачку и помисао да није више број 1), био давно, да ме је, искрено, потпуно забезекнула информација да је америчка држављанка Моника Селеш, са сталним пребивалиштем у Сарасоти, Флорида, у уторак 2. децембра прославила 40. рођендан. Мислио сам, искрено, и нека ми се не наљути, да је много старија и мислио сам, каквог парадокса, да је много млађа, ваљда зато што је у сећањима увек она вриштећа клинка са шљаке...

Но њена је заоставштина много већа од те да је један народ на почетку последње деценије 20. века почео да гледа тај спорт и да учи правила. Кад смо код нас могу, ако се баш потрудим, да се сетим само још једне веће хистерије око једне девојчице, онда када је Матеја Свет постала најбоља скијашица света, и има неке туробне законитости у томе што ни Моника ни Матеја убрзо након својих успеха неће више бити „наше“...

Но не може се говорити о Моники, а да се не помене Гинтер Пархе, опчињен Штефи Граф и непомирен с новим светским тениским поретком, лудак који ће Селешову у Хамбургу пробости насред терена.

Ни Моника ни светски тенис више неће бити исти, а Моники ће бити направљена вишеструка неправда: у тренутку док се њена земља распадала у крвавом рату, њена каријера је прекинута на најбруталнији начиин. Издаће је и немачки правосудни систем који ће манијака осудити само на две године психијатријског испитивања (!!!), издаће је и колегинице које ће показати своје право, ружно, завидно лице. Када се појавио званични предлог да се Моники, док се не врати на терен – јер то се могло десити било којој другој тенисерки! – не бришу бодови са WТА тура, све тенисерке, све осим Габријеле Сабатини, гласаће против, гласаће да је оставе на нули и натерају да крене испочетка...

Можда би, да поред њеног имена није стајало оно YУГ, било другачије. Или би сигурно било другачије? Пархе би робијао, Моника би добила подршку читавог спорта, не би пала у депресију, не би почела да једе као проваљена и да заборавља на своју дивну каријеру, вратила би се и раније и не би чудесни Аустралијан опен 1996. био њена лабудова песма.

Да ли је због тога заборавила на свој Нови Сад и Србију? Долази ли, макар инкогнито, или је постала потпуно Американка? Уместо рођенданске честитке, а зарад оног лета 1990. и још неколико безбрижних месеци који су следили, пожелећу да је видимо још једном, макар разговарали и на енглеском...