Monika Seleš - da se ne zaboravi!

Monika je u utorak proslavila 40. rođendan. Mislio sam, iskreno, i neka mi se ne naljuti, da je mnogo starija i mislio sam, kakvog paradoksa, da je mnogo mlađa, valjda zato što je u sećanjima uvek ona vrišteća klinka sa šljake...

Tenis 05.12.2014 | 23:30

I pre nje je bilo onih koji su znali pravila tenisa i voleli taj sport. Istina, ne previše. Bilo je čak i onih koji su znali ko su bili Franjo Punčec ili Aleksandar Popović, nekih koji su mislili da se uspeh Bobe Živojinovića – polufinale Vimbldona – nikada neće ponoviti, a najviše onih koji su koristili upravo Živojinovića da dokažu da Jugosloveni, Srbi, kakogod, jednostavno ne umeju da se bave individualnim sportovima; zato je i Boba najbolji u dublu, bila je teorija...

A onda se pojavila Monika Seleš. Sve do izlaska na crtu bila je nasmejana kao nacrtana, sasvim prirodno – njen je otac bio dugogodišnji karikaturista novosadskog Dnevnika – a onda bi se pretvarala u najglasniju igračicu koju je beli sport ikada video. Taj njen urlik pri svakom udarcu, čak i onim slajsevima koji ne iziskuju previše napora, bilo je to dotad nečuveno, i ono nimalo seksi stenjanje Marije Šarapove u trocifrenom broju decibela ne može ni da priviri Monikinom vrisku...

Bilo je rano leto, bila je kiša u Parizu kada su Srbi prvi put pali na tenis. To novosadsko čudo od deteta, 16 joj je leta samo, utabaće stazu kojom će u vihornom spustu niz kopaoničke gudure deceniju i nešto kasnije proći Novak Đoković: talenat će prvo videti Jelena Genčić, onda će se zainteresovati i stranci, samo što će umesto jednog Nikole Pilića biti Nik Boletijeri, i u Americi će se roditi legenda o Maloj Mo.

Toliko se toga desilo u međuvremenu i toliko se čini da je njen prvi Rolan Garos, kada je postala nezvanično najbolja teniserka na svetu (zvanično krunisanje doći će kasnije, ali već tada će Štefi Graf morati da proguta pljuvačku i pomisao da nije više broj 1), bio davno, da me je, iskreno, potpuno zabezeknula informacija da je američka državljanka Monika Seleš, sa stalnim prebivalištem u Sarasoti, Florida, u utorak 2. decembra proslavila 40. rođendan. Mislio sam, iskreno, i neka mi se ne naljuti, da je mnogo starija i mislio sam, kakvog paradoksa, da je mnogo mlađa, valjda zato što je u sećanjima uvek ona vrišteća klinka sa šljake...

No njena je zaostavština mnogo veća od te da je jedan narod na početku poslednje decenije 20. veka počeo da gleda taj sport i da uči pravila. Kad smo kod nas mogu, ako se baš potrudim, da se setim samo još jedne veće histerije oko jedne devojčice, onda kada je Mateja Svet postala najbolja skijašica sveta, i ima neke turobne zakonitosti u tome što ni Monika ni Mateja ubrzo nakon svojih uspeha neće više biti „naše“...

No ne može se govoriti o Moniki, a da se ne pomene Ginter Parhe, opčinjen Štefi Graf i nepomiren s novim svetskim teniskim poretkom, ludak koji će Selešovu u Hamburgu probosti nasred terena.

Ni Monika ni svetski tenis više neće biti isti, a Moniki će biti napravljena višestruka nepravda: u trenutku dok se njena zemlja raspadala u krvavom ratu, njena karijera je prekinuta na najbrutalniji načiin. Izdaće je i nemački pravosudni sistem koji će manijaka osuditi samo na dve godine psihijatrijskog ispitivanja (!!!), izdaće je i koleginice koje će pokazati svoje pravo, ružno, zavidno lice. Kada se pojavio zvanični predlog da se Moniki, dok se ne vrati na teren – jer to se moglo desiti bilo kojoj drugoj teniserki! – ne brišu bodovi sa WTA tura, sve teniserke, sve osim Gabrijele Sabatini, glasaće protiv, glasaće da je ostave na nuli i nateraju da krene ispočetka...

Možda bi, da pored njenog imena nije stajalo ono YUG, bilo drugačije. Ili bi sigurno bilo drugačije? Parhe bi robijao, Monika bi dobila podršku čitavog sporta, ne bi pala u depresiju, ne bi počela da jede kao provaljena i da zaboravlja na svoju divnu karijeru, vratila bi se i ranije i ne bi čudesni Australijan open 1996. bio njena labudova pesma.

Da li je zbog toga zaboravila na svoj Novi Sad i Srbiju? Dolazi li, makar inkognito, ili je postala potpuno Amerikanka? Umesto rođendanske čestitke, a zarad onog leta 1990. i još nekoliko bezbrižnih meseci koji su sledili, poželeću da je vidimo još jednom, makar razgovarali i na engleskom...