Је ли могуће купити Месија?

Односи Барселоне и Леа Месија и потенцијални одлазак Аргентинца из клуба у којем је већ 15 година битна су тема у медијима ове сезоне.

Фудбал 20.11.2014 | 18:20

Колеге са Марке поставиле су логично питање – да ли је уопште могуће купити Месија?

Новац који вам је потребан за нешто такво је нестварно велик и аутоматски своди списак потенцијалних купаца на мали број клубова.

Меси је овог пролећа потписао нови уговор са барселоном, који важи до 2018. и по којем је његова нето годишња плата 20 милиона евра. То значи да он Барсу по новом закону који порез на плате страних фудбалера диже са 24 на 56 посто кошта годишње 45.45 милиона евра, а до краја уговора 181.8 милиона.

Његова клаузула је 250 милиона евра и сваки клуб који би био спреман да плати толико могао би да га купи (по прописима у Шпанији ту клаузулу дужан је да платиу сâм играч, па процедура каже да купац уплати то на његов рачун, а онда он пребаци средства Барселони – на тај начин Фиго је прешао у Реал, а овог лета Андер Ерера у Манчестер Јунајтед).

Клаузуле у шпанском фудбалу одувек служе само да би спречиле играча да оде, а због околности не делује немогуће да би Барса пристала да га прода и за реалнију сума. Она, међутим, сигурно не би била мања од 100 милиона евра.

Ако би Барса пристала у јануару на ту суму, а Меси пристао да игра за исту годишњу плату као у Барселони (подразумева се да би инсистирао на уговору најмање до 2018. године), без пореза би клуб морао да издвоји 170 милиона евра.

Порез на тих 70 милиона плате варира од земље до земље (у Шпанији чак и међу покрајинама – од 54 до 56 посто), па би у Енглеској клуб укупно морао да плати 240, а у Француској 218.6 милиона евра.

Рачуница колега из Марке је још екстремнија (150 милиона трансфер, 250 милиона бруто за петогодишњи уговор) и Меси би укупно коштао 400 милиона евра.

Ипак, тај прорачун додаје једну годину на Месијев уговор, чини Месија за две трећине скупљим од светског рекордера Бејла и повећава му годишњу плату на 22 (Шпанија) до скоро 30 милиона (Француска), а ништа од тога не делује реално.

Њихова процена да на свету то могу да плате само два клуба – Манчестер Сити и Пари Сен Жермен – вероватно је тачна, мада и они логично указују на проблеме са ФФП, посебно у случају париског клуба.

Алтернатива би могао да буде неки радикални потез, као прелазак у МЛС лигу, која је из сезоне у сезону јача. Такав трансфер био би истовремено маркетиншки тријумф за фудбал у Сеерној Америци, али и отворио простор да се старосна граница играча који се селе преко Океана помери толико да укључи и играче у најбољим годинама.

Иако на прву лопту ова опција делује нереално, невероватна експанзија фудбала у САД и неки недавни трансфери, који су омогућили играчима позајмице у Европу, показују да су са чуда могућа.

Крајња опција био би Мадрид, који може да уметне и ове астрономске трошкове у свој биуџет, јер приходује годишње преко 500 милиона евра, али се ту поставља питање смисла на терену и тога да ли је отимање најбољег играча од ривала важније од хемије у сопственој екипи.