Друлић на кућном лијечењу

Бивши фудбалер Црвене звезде Горан Друлић после операције и осмодневне неге у среду је отпуштен из ћупријске болнице, и наставља лечење у Неготину код таста и таште.

"Добио сам прво полувреме, још друго да прође и враћам се у Шпанију", рекао је Друлић.

Последње тренутке у ћупријској болници Друлић је провео у опраштању од лекара, медицинских сестара, особља, колега пацијената и ученица средње медицинске школе.

"Добро се осећам, ходам, практично сам као нов. Лекари и сви запослени у болници су обавили одличан посао и презадовољан сам својим здравственим стањем. Још две недеље ћу носити конце и у консултацији са хирургом др Жељком Обрадовићем и његовом екипом обавићу све што је неопходно. Бићу на опоравку код таста и таште у Неготину, а затим се враћам у Шпанију својој породици, деци и жени", прича насмејани Друлић.

После саобраћајне несреће 11. новембра на ауто-путу код Параћина, он је био свестан све време, али због интензивног бола у стомаку пребачен је Ћуприју. Није очекивао да ће у ћупријској болници наићи на медицинске стручњаке и остале запослене који на врхунском ниову раде свој посао.

"Болница има сваком граду, али ћупријска је нешто посебно. Нико није знао ко сам ја када су ме довезли колима хитне помоћи. Прихваћен сам као и сваки обичан човек коме треба помоћ. Нисам тражио никакве посебне третмане и апартмане, био сам у шок соби и касније у соби са тројицом пацијената. На исти начин су се лекари и особље односили према мени као и према осталим пацијентима. Увек професионални и насмејани, што је додатно уливалио снагу у што бржи оправак", ћаскао је Друлић док је чекао отпусну листу.

Он се посебно захваљује свима који су му упутили поруке подршке.

"Добио сам више од 1.200 смс порука, бројне телефонске позиве, посете. Захваљујем се људима из Ћуприје, који су ме видели први пут, а одмах ми понудили помоћ. На самом ауто-путу када се догодила несрећа велики број људи је стао да понуди помоћ. Први су ми помогли возач и сувозач камиона у који сам ударио, затим три момка који су се представили као навијачи Црвене звезде, односно 'Делије' из Бора. Сећам свега што ми се догодило на ауто-путу. Имао сам пуно среће, што нисам ударио директно у приколицу, јер су балвани мало вирили ван приколице. Ни тенк ме не би спасао да сам ударио директно у камион. Да сам 'летео по путу' па да ми не буде жао због свега што се издогађало, али сада сам баш полако возио", прича Друлић о ноћи када му се догодио удес.

"Било је предлога да ме пребаце на ВМА у Београду, али није било потребе, јер сам у Ћуприји добио врхунски третман. Презадовољан сам, јер су људи изванредни према пацијентима. Имао сам само личну карту када су ме довезли. Прво су ме прегледали па тек онда питали као се зовем. Нису ми ни здравствену књижицу тражили, а без осигурања у свету нема лечења", објашања Друлић.

"Жао ми је што нисам могао да гледам опроштајну утакмицу Декија Станковића, али ме је он звао одмах после и рекао ми да је облачио дрес са мојим именом, да су ме поздравли навијачи. Деки је велики човек и фудбалер. Требало је да и ја будем актер те утакмице, да се поново окупимо сви заједно, али биће прилике за фудбал, важно је здравље", наводи Друлић.

Друлић је игром случаја или судбине смештен после операције у соби број 9, што је његов омиљен број који је дуго година носио на дресу.

"Питао сам лекара и сестре да ли је то намерно, међутим, они су казали да је само та соба била слободна и да они о томе не воде рачуна, већ о здрављу пацијената".