Како нас превари тај Ел Хађи Дијуф!

Никоме не треба неприлагођени и неприлагодљиви тип који псује, туче се и понаша као малоумник, чак и да је врхунски играч који има фудбал у малом прсту левог стопала, а не само дечко који је суштински играо само једно лето, само једну утакмицу, па била она и против актуелног светског првака и најбоље француске екипе у историји.

Било је у фудбалу, посебно на светским првенствима, много тих утакмица које су претендовале на помало потрошени епитет „највећих изненађења у историји“. Некада давно, Американци су победили Енглеску, Северна Кореја је била боља од Италије, Северна Ирска од Шпаније, Камерун од Аргентине, има тога без сумње још... Али оно што се догодило последњег дана маја 2002. године, на крцатом стадиону у Сеулу, након церемоније свечаног отварања, то још није било виђено, барем не у доба свемоћне телевизије, када је читава планета могла да буде назочна чуду.

С једне стране били су Французи. Владајући светски и европски прваци у пет година пре тог меча изгубили су свега шест утакмица, али ниједну заиста одлучујућу. Какав је само тим те азијске вечери извео Роже Лемер: није било Зидана, јер је најбољи фудбалер света био повређен, али нико није сумњао да ће владари планете понизити неугледне противнике. Анри, Трезеге, Вијера, Ђоркаеф, па назад Тирам, Десаји, Пети... Њима је на мегдан изашао Сенегал, с фудбалерима који су за багет и кроасане зарађивали листом баш у француској лиги, али баш ниједан у неком „већем“ клубу.

Да, Французи су можда спавали на ловорикама и можда су очекивали да ће се ривал предати и пре првог звиждука, шетали су се по терену док су чекали да гол падне сам од себе, Анри и Трезеге су комбиновали за једну стативу, нико се није превише узбуђивао због тог промашаја, мислили су да ће бити још таквих шанси против афричких анонимуса...

А онда је група момака чудних, кратких презимена, почела да везе по терену. Био је тридесети минут, Ђоркаеф, од којег се очекивало да буде Зидан уместо Зидана, на центру је изгубио лопту, а она је дошла до Ел Хаџија Дијуфа. Дијуф је био млад, брз и безобразан, испред себе је имао времешног Франка ле Бефа, претрчао га је као ТГВ, дао лопту у средину, Папа Буба Диоп је из два покушаја поентирао на неспоразум Бартеза и Петија и земљотрес с епицентром у Западној Африци и с Бруном Мецуом с мерачем Рихтерове скале у шаци прострујао је читавом земљином куглом.

Чуло се за њега и пре тог чудесног повечерја у Сеулу: Ел Хаџи Дијуф био је један од најбољих играча Ленса, те године је проглашен и за првог играча Африке, и иако га је Валенсија упорно тражила, он је за десет милиона фунти прешао у Ливерпул. Ми који смо се о фудбалу углавном информисали преко италијанске телевизије сећамо се и жалопојки медија на Апенинима, како је један такав драгуљ, побогу, могао да исклизне моћним и богатим клубовима у Калчу и да оде у туробну Енглеску!?

До 31. маја 2002. није било навијача Ливерпула који је тим трансфером био задовољан. Десет милиона за прилично непознатог играча – чинило се да је то још један Улијеов кикс, као онај када је продао живог, здравог и обожаваног Фаулера у Лидс или као када је пустио Анелку да оде, или као када је довео Емила Хескија...

Но после 31. маја 2002. утакмице живота момка из Дакара, није било навијача Ливерпула да није маштао о титули коју ће, после више од деценије поста, донети управо тај брзоноги мајстор што је тако уништио моћне Французе... Није био Анелка, али је могао да буде још бољи и лепршавији, и јесен је изгледала привлачно и близу, утолико ближе након што је Роналдињо упецао Симена у мрежу са 50 и кусур метара и заслужено послао Енглезе дома.

Све што ће се догађати у наредних 10 година показаће у коликој су заблуди били; не само навијачи Ливерпула, него и сви који су мислили да је тог дана рођена нова афричка звезда.

Дијуф, руку на срце, никада није био „убица“ каквим су га представљали. Сем тог меча у репрезентацији није никада показао много тога (Лавови ће Мундијал у Јужној Кореји и Јапану завршити чак у четвртфиналу, и ни пре ни касније се неће вратити на велику сцену), а ни у Лансу се није надавао голова – већ у првих месец-два Улије ће то схватити и пребацити Сенегалца на десно крило, где је био још мање упечатљив.

Да је само то, да је Дијуф био још само један промашај, још само један оне хит wондер, не би ни вест која се појавила ових дана, да 33-годишњак који је већ пола године без ангажмана путује на преговоре у Малезију, да потпише вероватно свој последњи велики уговор, била толико важна, ни завређивала више од реченицу-две. Но Дијуф је, нажалост, постао манекен свега лошег у фудбалу, проблематични човек којег једноставно не можете да не мрзите...

Можда је било до тих неиспуњених великих очекивања, можда су они били главни разлог његовог дивљања и његових инцидената, ко зна да ли би нека озбиљна психотерапија сада могла да му помогне или је све одавно отишло дођавола, али Дијуф је ређао своје грехе много ревносније него голове и победе и никада више није заличио на момка чије смо „генералије“ у доба пре Википедије и пре Јутјуба бесомучно тражили.

Већ на пролеће 2003. Дијуф је на сред Енфилда пљунуо једног навијача Селтика у мечу УЕФА купа (ствар је утолико гора што навијачи ова два клуба негују пријатељске односе; на Паркхеду се редовно чује и Yоу'лл Невер Wалк Алоне) и могао је да се поздрави с великом каријером.

Ливерпул није више најважнији клуб на свету, није можда ни међу првих 20, али је велики и битан и достојанствен и тог марта 2003. се знало да Ел Хаџи Дијуф никада више неће заиграти на Енфилду. Пљунути навијача, свог или противничког, то се у енглеској престоници музике и фудбала није могло толерисати (касније су, силом прилика, почели да толеришу и угризе) и Дијуф је прослеђен у Болтон на позајмицу. Тамо је пронашао себе: прво у головима, пошто их је постигао девет и одржао чету Сема Алардајса у Премијер лиги, а потом и у псинама, пошто је прво зафрљачио своју саливу према дечаку који је у Мидлзброу скупљао лопте, да би све зачинио пљувачким „директом“ у лице Арјана де Зеува из Портсмута.

И у Сандерленду, Лидсу, Блекберну, Ренџерсу, где год га је, све ниже и ниже, фудбалски и (не)људски пут водио, Дијуф ће правити проблеме – једном је у дресу Лидса постигао гол из пенала, а онда се окренуо гостујућим навијачима и прилично експлицитно почео да се драпа за међуножје. Добио је црвени картон, наравно, један од најглупљих у једноиповековној традицији лоптања на Острву; добио је потом и наслове попут „Морончина“ у скандалима наклоњеној британској штампи.

Тешко је бранити Ел Хаџија Дијуфа. Тешко је употребити чак и онај аргумент да би ова игра без таквих ликова, па колико год ишли на живце или били некултурни, била сиромашнија. Не, он није само „луд“ попут Балотелија или свадљив и безобразан попут Пепеа, он је много гори и никоме не треба неприлагођени и неприлагодљиви тип који псује, туче се и понаша као малоумник; чак и да је врхунски играч који има фудбал у малом прсту левог стопала, а не само дечко који је суштински играо само једно лето, само једну утакмицу, па била она и против актуелног светског првака и најбоље француске екипе у историји.

Зато ово није прича само о Дијуфу, већ и о свима нама, фудбалским лудацима које уме да заслепи један потез, један савршен меч, па да од дрвета не виде шуму, па да, макар на сат-два или целу годину, уздигнемо и безвредне на пиједастал бесмртника.

А Ел Хаџи, на крају се вратимо и том поганом светионику светског фудбала, треба да зна и ово: пљување је у Малезији кривично дело, с најмањом запрећеном казном од 5.000 долара...