Kako nas prevari taj El Hađi Dijuf!

Nikome ne treba neprilagođeni i neprilagodljivi tip koji psuje, tuče se i ponaša kao maloumnik, čak i da je vrhunski igrač koji ima fudbal u malom prstu levog stopala, a ne samo dečko koji je suštinski igrao samo jedno leto, samo jednu utakmicu, pa bila ona i protiv aktuelnog svetskog prvaka i najbolje francuske ekipe u istoriji.

Bilo je u fudbalu, posebno na svetskim prvenstvima, mnogo tih utakmica koje su pretendovale na pomalo potrošeni epitet „najvećih iznenađenja u istoriji“. Nekada davno, Amerikanci su pobedili Englesku, Severna Koreja je bila bolja od Italije, Severna Irska od Španije, Kamerun od Argentine, ima toga bez sumnje još... Ali ono što se dogodilo poslednjeg dana maja 2002. godine, na krcatom stadionu u Seulu, nakon ceremonije svečanog otvaranja, to još nije bilo viđeno, barem ne u doba svemoćne televizije, kada je čitava planeta mogla da bude nazočna čudu.

S jedne strane bili su Francuzi. Vladajući svetski i evropski prvaci u pet godina pre tog meča izgubili su svega šest utakmica, ali nijednu zaista odlučujuću. Kakav je samo tim te azijske večeri izveo Rože Lemer: nije bilo Zidana, jer je najbolji fudbaler sveta bio povređen, ali niko nije sumnjao da će vladari planete poniziti neugledne protivnike. Anri, Trezege, Vijera, Đorkaef, pa nazad Tiram, Desaji, Peti... Njima je na megdan izašao Senegal, s fudbalerima koji su za baget i kroasane zarađivali listom baš u francuskoj ligi, ali baš nijedan u nekom „većem“ klubu.

Da, Francuzi su možda spavali na lovorikama i možda su očekivali da će se rival predati i pre prvog zvižduka, šetali su se po terenu dok su čekali da gol padne sam od sebe, Anri i Trezege su kombinovali za jednu stativu, niko se nije previše uzbuđivao zbog tog promašaja, mislili su da će biti još takvih šansi protiv afričkih anonimusa...

A onda je grupa momaka čudnih, kratkih prezimena, počela da veze po terenu. Bio je trideseti minut, Đorkaef, od kojeg se očekivalo da bude Zidan umesto Zidana, na centru je izgubio loptu, a ona je došla do El Hadžija Dijufa. Dijuf je bio mlad, brz i bezobrazan, ispred sebe je imao vremešnog Franka le Befa, pretrčao ga je kao TGV, dao loptu u sredinu, Papa Buba Diop je iz dva pokušaja poentirao na nesporazum Barteza i Petija i zemljotres s epicentrom u Zapadnoj Africi i s Brunom Mecuom s meračem Rihterove skale u šaci prostrujao je čitavom zemljinom kuglom.

Čulo se za njega i pre tog čudesnog povečerja u Seulu: El Hadži Dijuf bio je jedan od najboljih igrača Lensa, te godine je proglašen i za prvog igrača Afrike, i iako ga je Valensija uporno tražila, on je za deset miliona funti prešao u Liverpul. Mi koji smo se o fudbalu uglavnom informisali preko italijanske televizije sećamo se i žalopojki medija na Apeninima, kako je jedan takav dragulj, pobogu, mogao da isklizne moćnim i bogatim klubovima u Kalču i da ode u turobnu Englesku!?

Do 31. maja 2002. nije bilo navijača Liverpula koji je tim transferom bio zadovoljan. Deset miliona za prilično nepoznatog igrača – činilo se da je to još jedan Ulijeov kiks, kao onaj kada je prodao živog, zdravog i obožavanog Faulera u Lids ili kao kada je pustio Anelku da ode, ili kao kada je doveo Emila Heskija...

No posle 31. maja 2002. utakmice života momka iz Dakara, nije bilo navijača Liverpula da nije maštao o tituli koju će, posle više od decenije posta, doneti upravo taj brzonogi majstor što je tako uništio moćne Francuze... Nije bio Anelka, ali je mogao da bude još bolji i lepršaviji, i jesen je izgledala privlačno i blizu, utoliko bliže nakon što je Ronaldinjo upecao Simena u mrežu sa 50 i kusur metara i zasluženo poslao Engleze doma.

Sve što će se događati u narednih 10 godina pokazaće u kolikoj su zabludi bili; ne samo navijači Liverpula, nego i svi koji su mislili da je tog dana rođena nova afrička zvezda.

Dijuf, ruku na srce, nikada nije bio „ubica“ kakvim su ga predstavljali. Sem tog meča u reprezentaciji nije nikada pokazao mnogo toga (Lavovi će Mundijal u Južnoj Koreji i Japanu završiti čak u četvrtfinalu, i ni pre ni kasnije se neće vratiti na veliku scenu), a ni u Lansu se nije nadavao golova – već u prvih mesec-dva Ulije će to shvatiti i prebaciti Senegalca na desno krilo, gde je bio još manje upečatljiv.

Da je samo to, da je Dijuf bio još samo jedan promašaj, još samo jedan one hit wonder, ne bi ni vest koja se pojavila ovih dana, da 33-godišnjak koji je već pola godine bez angažmana putuje na pregovore u Maleziju, da potpiše verovatno svoj poslednji veliki ugovor, bila toliko važna, ni zavređivala više od rečenicu-dve. No Dijuf je, nažalost, postao maneken svega lošeg u fudbalu, problematični čovek kojeg jednostavno ne možete da ne mrzite...

Možda je bilo do tih neispunjenih velikih očekivanja, možda su oni bili glavni razlog njegovog divljanja i njegovih incidenata, ko zna da li bi neka ozbiljna psihoterapija sada mogla da mu pomogne ili je sve odavno otišlo dođavola, ali Dijuf je ređao svoje grehe mnogo revnosnije nego golove i pobede i nikada više nije zaličio na momka čije smo „generalije“ u doba pre Vikipedije i pre Jutjuba besomučno tražili.

Već na proleće 2003. Dijuf je na sred Enfilda pljunuo jednog navijača Seltika u meču UEFA kupa (stvar je utoliko gora što navijači ova dva kluba neguju prijateljske odnose; na Parkhedu se redovno čuje i You'll Never Walk Alone) i mogao je da se pozdravi s velikom karijerom.

Liverpul nije više najvažniji klub na svetu, nije možda ni među prvih 20, ali je veliki i bitan i dostojanstven i tog marta 2003. se znalo da El Hadži Dijuf nikada više neće zaigrati na Enfildu. Pljunuti navijača, svog ili protivničkog, to se u engleskoj prestonici muzike i fudbala nije moglo tolerisati (kasnije su, silom prilika, počeli da tolerišu i ugrize) i Dijuf je prosleđen u Bolton na pozajmicu. Tamo je pronašao sebe: prvo u golovima, pošto ih je postigao devet i održao četu Sema Alardajsa u Premijer ligi, a potom i u psinama, pošto je prvo zafrljačio svoju salivu prema dečaku koji je u Midlzbrou skupljao lopte, da bi sve začinio pljuvačkim „direktom“ u lice Arjana de Zeuva iz Portsmuta.

I u Sanderlendu, Lidsu, Blekbernu, Rendžersu, gde god ga je, sve niže i niže, fudbalski i (ne)ljudski put vodio, Dijuf će praviti probleme – jednom je u dresu Lidsa postigao gol iz penala, a onda se okrenuo gostujućim navijačima i prilično eksplicitno počeo da se drapa za međunožje. Dobio je crveni karton, naravno, jedan od najglupljih u jednoipovekovnoj tradiciji loptanja na Ostrvu; dobio je potom i naslove poput „Morončina“ u skandalima naklonjenoj britanskoj štampi.

Teško je braniti El Hadžija Dijufa. Teško je upotrebiti čak i onaj argument da bi ova igra bez takvih likova, pa koliko god išli na živce ili bili nekulturni, bila siromašnija. Ne, on nije samo „lud“ poput Balotelija ili svadljiv i bezobrazan poput Pepea, on je mnogo gori i nikome ne treba neprilagođeni i neprilagodljivi tip koji psuje, tuče se i ponaša kao maloumnik; čak i da je vrhunski igrač koji ima fudbal u malom prstu levog stopala, a ne samo dečko koji je suštinski igrao samo jedno leto, samo jednu utakmicu, pa bila ona i protiv aktuelnog svetskog prvaka i najbolje francuske ekipe u istoriji.

Zato ovo nije priča samo o Dijufu, već i o svima nama, fudbalskim ludacima koje ume da zaslepi jedan potez, jedan savršen meč, pa da od drveta ne vide šumu, pa da, makar na sat-dva ili celu godinu, uzdignemo i bezvredne na pijedastal besmrtnika.

A El Hadži, na kraju se vratimo i tom poganom svetioniku svetskog fudbala, treba da zna i ovo: pljuvanje je u Maleziji krivično delo, s najmanjom zaprećenom kaznom od 5.000 dolara...