''Орлови'' постају ''Врапци'' кад играју за Србију!

Какве тајне крије свлачионица репрезентације Србије и зашто нам фудбалери не могу приуштити понеку радост?!

Фудбал 15.11.2014 | 23:30

Да је Томислав Караџић катализатор свега лошег што се дешава у нашем фудбала, то није спорно. Да је Дик Адвокат био само туриста који ће наплатити чек, резултати најбоље говоре. Али…

Доле на терену је њих 11 на 11. Доле на терену су они који су неизоставни део иделаних тимова Премијер лиге. Они који коштају по 20 и кусур милиона евра и за које се отима “пола Европе”. Најбоље што имамо. Мада, ако је оно што смо гледали заиста најбоље што имамо, онда се нашем репрезентативном фудбалу црно пише.

Колико год да им је тешко кад из удобности великих клубова дођу на ову муку од окупљања, на крају зависи само од њих шта ће сервирати народу и да ли ће их историја памтити као победнике или губитнике. Речи Банета Ивановића да наши играчи имају став да се постављају изнад ривала, јер играју у великим клубовима, јасно говори колики заправо проблем лежи у нашој свлачионици. Наравно, добар селектор би макар покушао да га реши.

Бане је коначно проговорио и уместо куртоазних изјава загребао по површини. Али, проблем је што ова мука не траје од синоћ већ много дуже. За то време Ивановић је као капитен морао и да јавно проговори шта се десило у Скопљу, потом и у Старој Пазови између њега и Синише Михајловића. Невен Суботић би морао да открије шта га је натерало да побегне из репрезентације. Могао је Бане и да каже на шта је то мислио оном изјавом: “да се ја питам, неке ствари би биле другачије”. Ваљда је у интересу сваког Србина да се проблеми из свлачионице Орлова истерају на чистац. Да кажу ко им смета и шта их тишти и да им се обезбеде идеални услови. Јер ако нису срећни и задовољни, онда нам ни Јоаким Лев не може помоћи.

Играчи би морали да покрену и питање менаџера, јер према сазнањима МОЗЗАРТ Спорта тај проблем постоји. Двојица чланова прве поставе су синоћ појединим саиграчима били трн у оку. Зашто се у контексту репрезентације често помињу имена Фалија Рамаданија и Влада Лемића, фудбалског “Кајзер Созеа”?

То су проблеми који ледбе над орловским гнездом. Проблем нису коментари на порталима који су засметали Александру Коларову после утакмице у Јеревану, 2.500 километара удаљеном од Београда. Уосталом, капитен Ивановић је сам рекао да ће публика стати уз национални тим када то фудбалери заслуже играма. Тако је било и када је репрезентацију код Антића на почетку против Фарских Острва дочекало 9.615 гледалаца, а годину дана и кусур дана касније је их је са Маракане, после петарде Румунији, испратило 50.000 френетичних навијача, који би их носили на раменима до Теразија.

Зато, какав год тим Србија да изведе на терен, оправдања за лекције од Јерменије и Данске не постоје. Чињеница да је Владимир Стојковић убедљиво најбољи играч репрезентације Србије и да је најзаслужнији за тај бедни бод из Јерменије јасно говори како ствари стоје у нашем тиму. Чињеница је да ниједан наш нападач није дао гол у репрезентацији у последњих седам утакмица. Последњи центарфор који је дао гол за Орлове је био Филип Ђорђевић против Ирске у марту. Да ли је то нормално? Чињеница је и да су наша два најопаснија играча у нападу бекови Александар Коларов и Бранислав Ивановић.

Шта се дешава са Душаном Тадићем кад обуче дрес репрезентације и зашто не личи на играча који растура по Премијер лиги? Имамо пример Босанаца, Исланђана или Данаца, чији играчи блистају у државном тиму независно од форме у клубовима где најчешће греју клубу. Зашто то не би био случај и са Лазаром Марковићем или Филипом Ђорђевићем? Толико нам је лоша игра у репрезентацији да и Мурињов “монструм” Немања Матић није онај исти играч из Челсија. Једноставно, ништа не функционише.

Орлови играју негледљив фудбал, небитно ко им је ривал. У овој екипи има толико фудбалског потенцијала који би био непремостива препрека за много јаче екипе од Данске и Јерменије, ако би једног дана био преточен у једну идеју и један заједнички став.

Караџић и Адвокат ће да оду, али како да променимо 11 играча кад немамо много бољих од њих? У млађим категоријама имамо резултате за сваку похвалу, али ретко ко од тих играча заиста процвета у А тиму. Да ли је то заслуга ФСС, селектора или срушене свлачионице? Поптуно свеједно.

Немамо ни резултате, ни игру.

А, делује као да нема ни наде да ће се нешто променити… Вероватно ни нашим звездама из Челсија, Ливерпула или Интера није свеједно кад у свлачионицама великих клубова непрекидно морају да објашњавају бламаже против Македоније, Јерменије или Данске. Они сами бирају судбину и како ће их историја памтити. Голове и асистенције против Сандерленда, Генка или Палерма ћемо им брзо заборавити. Једно велико лето на СП или ЕП памтили бисмо им деценијама. Као што Данци памте Динамиташе из ’92, Хрвати Ватрене из ’98 или Грци оне Рехагелове Спартанце са почетка миленијума.

У фудбалу су чуда могућа. Ваљда ће и нас да погоди неко. Бламажа нам је било на претек.