Е, Толе, Толе! Шта ћемо сад?!

Председник ФСС сноси велику кривицу што су Орлови постали трећеразредна европска селекција. После новог кикса тешко може да употреби "мађију" и себе поново доведе у "вин-вин" позицију. Функционерску каријеру могао би заврши попут несташног Перице из "Варљивог лета".

Фудбал 15.11.2014 | 22:00

„У земљи слепих једнооки човек је краљ“

Када је опозиција ударала из све снаге по Томиславу Караџићу, имајући за циљ да користи све благодети које доноси фотеља првог човека нашег фудбала, било је оних који су популарног Толета бранили помало инфантилном констатацијом: „Караџић је краљ за све ове који га годинама нападају“.

Имао је времешни привредник рођен у Зетској Бановини ту урођену способност да матира опозицију ефектним контранападом, чак и да мангупским изјавама забавља масе, али је за време шестогодишњег мандата на Теразијама 35 успео оно што нико није – да он националног селекције Србије направи ругло од тима,пародију од екипе која већ годинама покушава да се уклопи у стандарде модерног фудбала. Наравно, Толе није непосредни произвођач резултата, али, диктатор са Теразија, како га противници називају, човек невероватног управљачког искуства својски се трудио да свих ових година промаши тему. Сваки пут, када бисмо у рану јесен били понижени у квалфикацијама, Толе се вероватно будио испред свог огледала у Суботици и упорно понављао: „Огледалце, огледалце, ко је направио грандиозну кућу фудбала у Старој Пазови“... Као да је заборавио да је он председник фудбалске организације, а не грађевинског предузећа, те да је његова основна делатност да обезбеди бољи фудбал... Има право да се Караџић поноси тим монументалним здањем у Пазови, али је кроз дружење са бројним људима из света политике могао да научи врло просту аналогију. Као што патриотизам не може да се сипа у трактор, тако и изглед нашег куће фудбала тешко да може да задовољи оне који се надају да ће српска фудбалска репрезентација коначно изаћи из глиба просека. Вероватно ће у пензионерским данима, које би дански динамит могао да убрза, Караџић да храни сујету погледом ка Старој Пазови, али зидове и ту параду гламура неће моћи да намаже на хлеб...

НЕИМАР, ЕЛЕТРИЧАР ИЛИ ПРЕДСЕДНИК

Дакле, Караџић је поред многобројних карактеристика као председник ФСС демонстрирао и ону најтуробнију. Пркосио је и закону великих бројева, пошто је приликом избора селектора погодио само једном, када је потегао у Беч како би договорио сарадњу са Радомиром Антићем. Остало су били промашаји, јагњад која су после неуспешних циклуса приношена на Толетов жртвеник.
„Наш циљ није био пласман на Мундијал у Бразил, него одлазак на једно од два велика такмичења“, причао је на недавној Скупштини Томислав Караџић.

Оправдао је нај начин самоубиство из нехата са Владимиром Петровићем и Синишом Михајловићем, али да би преживао Адвокатово ангажовање Толету ће бити потребна реторика Николе Пашића...Лако ће Караџић да бригаду, коју годинама успешно „залива“ правећи дивизију климоглаваца, убеди како није све тако црно, како руководи стабилном организацијом, међутим тешко ће сам са собом да расчисти ствари. Чак и рођени нарциси, људи који се диве својим делима, не би остали имуни на податак да је А селекција под њиховом шапом на добром путу да пропусти треће велико такмичење. То се не памти од када је гавран поцрнео...

Тај податак да смо постали фудбалска провинција, слепо црево Старог континета, толико је после Данске дошао до изражаја да Караџић више не може да употреби своју мађију и у препознатљивом стилу доведе себе у „вин-вин“ позицију. Једноставно, сувише дуго се покривао селекторима који су на крају мандата редом постојали отирачи којима је Караџић брисао ципеле.
„Никада нисам желео да заузимам централно место. Моје је да предводим организацију у испуњењу стратешких циљева. Зато, позивам све да се у данима наших великих надања по питању борбе за пласман у Бразил 2014. године, а посебно у времену подмлађивања националног тима, лише личних питања и да фудбалска Србија буде јединствена и сложна у овом важном периоду“, поручио је после Михајловићевих везаних киксева Томислав Караџић.

ХТЕО ДА БУДЕ МИЉАН ПОСЛЕ МИЉАНА

Међутим, Караџић је увек био у гро плану. Волео је више да показује моћ над директним противницима, него да пронађе селектора који ће од асова из свих делова Европе направити респектабилан тим. Поништавао је одлуке Стручног одбора, бавио се осветљењем на стадионима у провинцији (а није ни електричар прим.аут), скупљао гафове који би у развијеним земљама били скандали првог реда. Поред величина попут Миљана Миљанића или доктора Михајла Андрејевића Толе је одлучио да централни терен у Старој Пазови добије име по Мишелу Платинију...

У друштву фудбалских диносауруса попут Здравка Боровнице или Ратомира Бабића Караџићу је било лако да глуми натпросечног функционера, човека који у шаци држи и опозицију и своју позицију. Занесен сопственим ликом, извештајима који су му сервирали поменути климоглавци, Караџић је вероватно помислио да влада да има довољно капацитета да стане раме уз раме са Миљаном Миљанићем.

Та Толетова илузија је предуго трајала, толико дуго да ће каријеру непоновљивог ауторитета овдашњег фудбала завршити као невљали Перица у култном остварењу „Варљиво лето 1968.године“. Потребно је само неко да каже Караџићу да погледа на часовник и попут ауторитативног Бате Стојковића на увце му шапне: „За тебе је ноћ, мркла ноћ“!