Дик, хвала на свему и ЗБОГОМ!!!

Фудбалска репрезентација Србије после само три кола квалификација за ЕУРО 2016 остала је без селектора.

Фудбал 15.11.2014 | 15:21

Чекали смо од новембра 2013. до августа 2014. да Савез, некако и коначно, ангажује селектора репрезентације Србије, тихо је искулиран Љубинко Друловић, а онда је "онај прави", Дик Адвокат, "добио ногу" већ у новембру 2014.

После три месеца на послу и тек нешто више дана преспаваних у Београду.

Након дебакла у петак увече у мечу са Данском на празном стадиону у Хумској, Фудбалски савез Србије и Холанђанин Дик Адвокат споразумно су раскинули уговор, потврђено је МОНДУ.

Детаљи споразумног признања да је сарадња била потпуни фијаско, за сада, нису објављени, али нема сумње да ће наша "Кућа фудбала" морати да исплати бар део загарантоване зараде која је била предвиђена за Холанђанина.

Међутим, то је свакако мали трошак у поређењу са тиме колико би нови неодлазак на велико такмичење коштао наш фудбал

Нема потребе више бирати речи када је у питању Дик Адвокат.

Селектор фудбалске репрезентације Србије, Дик Адвокат, који то заправо никада суштински није постао (осим по чврстом уговору са ФСС), не би требало да се враћа после божићних и новогодишњих празника.
Нећемо се наљутити и ако се не јави више никада...

Једноставно, нема потребе више бирати речи када је он у питању. Адвокат је, у рекордно кратком року, успео да нам укаже колико смо фудбалски немоћни и на томе му искрено хвала. На крају, биће он добро плаћен за тај савет који нам је поделио, било да после фијаска у тишини Хумске улице поднесе оставку, што је данас реткост, или добије отказ од оних који су летос донели процену да је баш он "тај".

Сада, када је и столицама на стадиону Партизана јасно да није, најмање што је ова у појам убијена фудбалска нација заслужила, јесте тихи растанак са Холанђанином и извињење оног, или оних, који су нас од новембра 2013. до августа 2014. држали без селектора, а онда донели ову катастрофалну процену, после које ћемо највероватније пропустити још једно велико такмичење.

Можда не би било лоше да дође и до неког преузимања одговорности, мада смо се и од тога одвикли, па ћемо брзо и на томе престати да инсистирамо...

Није ни 2015. година, а време је да полако почнемо да размишљамо о 2018.

Последњи ЕУРО играли смо 2000. године, када се већина наших репрезентативаца играла у песку у вртићу, а осим у случају велеобрта у наставку квалификација, бићемо и пунолетни ТВ посматрачи тих турнира, с обзиром на то да ћемо наредну шансу добити 2020. године.

Наши неуспеси мере се деценијама, током којих смо се на њих свикли, па нам ни овакви порази више не падају тако тешко... То је најгоре што нечијем спорту може да се догоди. Мирење са просечношћу, а резултати говоре да више нисмо ни просечни.