Рајска коалициона врата

Знам ја какву бих владу или владе волела.Знам и какве партије. Али, не  иде. И кад направиш савршену партију,профилтрираш чланство до  изнемоглости, опет следи коалиција.

Сретна што сам у овим годинама коначно поштеђена приче о војсци и породима, сачекала ме прича о
коалицијама. Као некад о добром заставнику и гадном капетану или вештој бабици и целодневном породу, сад је уз сваку кафу прича о томе ко има већину и је ли Жељко Бакиров, Младен пробошњачки, а Мићко у нераскидивој вези са Драгчетом. Узгред, за Жељка су прво говорили да је Злоћков, онда Фахрин, сад Бакиров. Благо њему кад је увек нечији.

Тешко нама ничијима, а свачијима. Али, ми нисмо добили преко 42.000 личних гласова за Парламент БиХ у својој изборној јединици. Младен пробошњачки онолико колико и Мићко, који је дана 06.11. 2014. изјавио да ће СНСД, према ранијем договору с ХДЗ-ом БиХ, осигурати једно министарско место овој странци из квоте СНСД-а, док ће ХДЗ применити реципроцитет у ФБиХ, а “Уколико таква пракса буде могућа и са СДА, нећемо од тога бјежати”. Сад су други вуци у Бањој Луци, односно хијене, које завијањем треба да нас упозоре да се надвила нова опасност над Републику Српску у виду мањка Мићкових коалиционих партнера.

Шта ћемо ми јадни ако не буде он имао тапију на разбуцавање свега што је ико икад предложио на државном нивоу, па макар и свеколико српство профитирало из тога?! Осим кад је нека подела пара и позиција у питању. Ваљда нам свима мозак толико бар ради да премотамо филм претходних девет година и подсетимо се свих Додикових што тениских, што рекетних партнера. Девет година гледања његовог пребацивања лоптице у туђе двориште и огромног му рекета – мало ли је?!

О Мићку и Драгчету, односно тој нераскидивој вези сведочиће једног дана Злоћко и објаснити нам зашто та верност није испоштована ономад кад се потписивао онај Споразум и усагласило деловање СНСД-а и СДП-а, посебно око пара. А Драгчета ни на мапи споразумној! Њега су затурили у оном келнерском АПП разломку (ако прође, прође) марта 2011. где је пет било једна трећина од 17.

И сад је цика. Једни дрече што се власт формира без њих, други дрече због непринципијелне коалиције, заборављајући да смо у таквима и децу одгојили, а да принципа не видесмо. Наравно да припитам одмах: “А са ким би ви?” Кад добијем макар један јасан одговор, обавестићу свеколико пучанство диљем државе.

Сад је прича о томе како се потписало са четницима, можеш мислити. Добро, хоћете Додика? Само њега не! Вичу углас. Е, трећег нема. Или општа халабука на Комшића. Добро. Нећете СДА?

Е, онда, јавно и гласно кажите кога би и немојте се крити по фацебооку, порталима и приде лажним именима, ламентирајући над својом судбином. Право код Комшића у канцеларију или партијске канцеларије и изнесите став, а не виртуелну пљувачку.

Јер, како рекох на почетку, знам и ја шта бих волела. То ме, нажалост, у овом животу запасти неће. Онда се, по добром старом балканском обичају, вратим на оно што не бих хтела и што ми је живот огадило, па све мимо тога добије пролаз. Ваљда чињеница што нисам члан ниједне политичке партије говори све, а да правим своју партију, опет би ме чекала коалиција.

Зашто не бих и ја подлегла општој психози и у личној параноји видела да је оволико инсистирање на осовини Додик – Човић управо у циљу распакивања дејтонског пакета, са неизвесним последицама у распону од трећег ентитета, преко блокирања свега и свакога до распада државе, а у том процесу ћу плаћати гориво једно 20 КМ по литри на Мићковим или Драгчетовим пумпама; жалити што немам златне зубе да их продам за врећу брашна; вежбати прелет параглидингом да некако дођем до родбине; тражити овлаштени кисок да ми издају потврду о аутентичности, за чије издавање бих морала да продам неког од чланова родбине; грејати се зими од љубави према Вођи, а своје убеђивати да се идеална температура стана постиже достизањем телепатске везе са Њим(а); седе израслине покривати дебело плаћеном чађу из димњака оних сретника који су дошли до дрва; преписивати тинтоблајком (завладаће мода модрих језика) рецепте како од гована направити питу, а да је јестива; прати се опет трофазно: донекле, однекле и некле... и са тешком зебњом страховати да се не појаве чувене конзерве Икар.

Но нећу са таквом сликом да лежем и осванем, нити да је призивам. Довољан ми је овај константни грч да ми се живот, заправо, завршио и да је све ово само стални боравак у чистилишту, из којег се
назире само слепа улица.

Како сам у млађим годинама готово стекла утисак да сваки заставник пије, а да је сваки капетан дрчан и надобудан; да је пород резервисан само за одабране, тако ме већ хвата тешка параноја од ове силне приче да та нека савршена коалиција стварно постоји, ту је, али никако да изрони из магле. Баш као у оним ружним сновима кад не можеш да отвориш очи, пружиш руку или потрчиш, а ту, одмах надохват, стоје рајска коалициона врата.

Пробуде ме Сејдић&Финци, више од пола милиона незапослених, црни дугови и криминал до пред врата. Ништа рајска, хватај се овоземаљске коалиције и остани будан на блатобрану отаџбине.

 Светлана Ценић