Rajska koaliciona vrata

Znam ja kakvu bih vladu ili vlade volela.Znam i kakve partije. Ali, ne  ide. I kad napraviš savršenu partiju,profiltriraš članstvo do  iznemoglosti, opet sledi koalicija.

Sretna što sam u ovim godinama konačno pošteđena priče o vojsci i porodima, sačekala me priča o
koalicijama. Kao nekad o dobrom zastavniku i gadnom kapetanu ili veštoj babici i celodnevnom porodu, sad je uz svaku kafu priča o tome ko ima većinu i je li Željko Bakirov, Mladen probošnjački, a Mićko u neraskidivoj vezi sa Dragčetom. Uzgred, za Željka su prvo govorili da je Zloćkov, onda Fahrin, sad Bakirov. Blago njemu kad je uvek nečiji.

Teško nama ničijima, a svačijima. Ali, mi nismo dobili preko 42.000 ličnih glasova za Parlament BiH u svojoj izbornoj jedinici. Mladen probošnjački onoliko koliko i Mićko, koji je dana 06.11. 2014. izjavio da će SNSD, prema ranijem dogovoru s HDZ-om BiH, osigurati jedno ministarsko mesto ovoj stranci iz kvote SNSD-a, dok će HDZ primeniti reciprocitet u FBiH, a “Ukoliko takva praksa bude moguća i sa SDA, nećemo od toga bježati”. Sad su drugi vuci u Banjoj Luci, odnosno hijene, koje zavijanjem treba da nas upozore da se nadvila nova opasnost nad Republiku Srpsku u vidu manjka Mićkovih koalicionih partnera.

Šta ćemo mi jadni ako ne bude on imao tapiju na razbucavanje svega što je iko ikad predložio na državnom nivou, pa makar i svekoliko srpstvo profitiralo iz toga?! Osim kad je neka podela para i pozicija u pitanju. Valjda nam svima mozak toliko bar radi da premotamo film prethodnih devet godina i podsetimo se svih Dodikovih što teniskih, što reketnih partnera. Devet godina gledanja njegovog prebacivanja loptice u tuđe dvorište i ogromnog mu reketa – malo li je?!

O Mićku i Dragčetu, odnosno toj neraskidivoj vezi svedočiće jednog dana Zloćko i objasniti nam zašto ta vernost nije ispoštovana onomad kad se potpisivao onaj Sporazum i usaglasilo delovanje SNSD-a i SDP-a, posebno oko para. A Dragčeta ni na mapi sporazumnoj! Njega su zaturili u onom kelnerskom APP razlomku (ako prođe, prođe) marta 2011. gde je pet bilo jedna trećina od 17.

I sad je cika. Jedni dreče što se vlast formira bez njih, drugi dreče zbog neprincipijelne koalicije, zaboravljajući da smo u takvima i decu odgojili, a da principa ne videsmo. Naravno da pripitam odmah: “A sa kim bi vi?” Kad dobijem makar jedan jasan odgovor, obavestiću svekoliko pučanstvo diljem države.

Sad je priča o tome kako se potpisalo sa četnicima, možeš misliti. Dobro, hoćete Dodika? Samo njega ne! Viču uglas. E, trećeg nema. Ili opšta halabuka na Komšića. Dobro. Nećete SDA?

E, onda, javno i glasno kažite koga bi i nemojte se kriti po facebooku, portalima i pride lažnim imenima, lamentirajući nad svojom sudbinom. Pravo kod Komšića u kancelariju ili partijske kancelarije i iznesite stav, a ne virtuelnu pljuvačku.

Jer, kako rekoh na početku, znam i ja šta bih volela. To me, nažalost, u ovom životu zapasti neće. Onda se, po dobrom starom balkanskom običaju, vratim na ono što ne bih htela i što mi je život ogadilo, pa sve mimo toga dobije prolaz. Valjda činjenica što nisam član nijedne političke partije govori sve, a da pravim svoju partiju, opet bi me čekala koalicija.

Zašto ne bih i ja podlegla opštoj psihozi i u ličnoj paranoji videla da je ovoliko insistiranje na osovini Dodik – Čović upravo u cilju raspakivanja dejtonskog paketa, sa neizvesnim posledicama u rasponu od trećeg entiteta, preko blokiranja svega i svakoga do raspada države, a u tom procesu ću plaćati gorivo jedno 20 KM po litri na Mićkovim ili Dragčetovim pumpama; žaliti što nemam zlatne zube da ih prodam za vreću brašna; vežbati prelet paraglidingom da nekako dođem do rodbine; tražiti ovlašteni kisok da mi izdaju potvrdu o autentičnosti, za čije izdavanje bih morala da prodam nekog od članova rodbine; grejati se zimi od ljubavi prema Vođi, a svoje ubeđivati da se idealna temperatura stana postiže dostizanjem telepatske veze sa Njim(a); sede izrasline pokrivati debelo plaćenom čađu iz dimnjaka onih sretnika koji su došli do drva; prepisivati tintoblajkom (zavladaće moda modrih jezika) recepte kako od govana napraviti pitu, a da je jestiva; prati se opet trofazno: donekle, odnekle i nekle... i sa teškom zebnjom strahovati da se ne pojave čuvene konzerve Ikar.

No neću sa takvom slikom da ležem i osvanem, niti da je prizivam. Dovoljan mi je ovaj konstantni grč da mi se život, zapravo, završio i da je sve ovo samo stalni boravak u čistilištu, iz kojeg se
nazire samo slepa ulica.

Kako sam u mlađim godinama gotovo stekla utisak da svaki zastavnik pije, a da je svaki kapetan drčan i nadobudan; da je porod rezervisan samo za odabrane, tako me već hvata teška paranoja od ove silne priče da ta neka savršena koalicija stvarno postoji, tu je, ali nikako da izroni iz magle. Baš kao u onim ružnim snovima kad ne možeš da otvoriš oči, pružiš ruku ili potrčiš, a tu, odmah nadohvat, stoje rajska koaliciona vrata.

Probude me Sejdić&Finci, više od pola miliona nezaposlenih, crni dugovi i kriminal do pred vrata. Ništa rajska, hvataj se ovozemaljske koalicije i ostani budan na blatobranu otadžbine.

 Svetlana Cenić