Илић: Ја сам исто што Тоти Роми и Џерард Ливерпулу!

„Живимо у неким чудним временима, с наопачке окренутим системом вредности, где су нормалне ствари ненормалне и обрнуто“, каже легендарни капитен црно-белих поводом 700. утакмице у дресу клуба из Хумске 1.

Пре неколико година јужну трибину Партизановог стадиона красио је транспарент „Више волим Салета од кеве и ћалета“ посвећен ходајућој легенди црно-белих Саши Илићу којим су Гробари желели да поруче чувеном капитену од коликог је значаја и вредности за клуб из Хумске 1. А он им на најбољи начин узвратио на тој љубави стигавши до вредног јубилеја, пошто је у Суботици одиграо 700. утакмцу за Парни ваљак.

И каже да се после ове 700. осећа почаствовано као и после прве, одигране 26. октоброа 1996. у Чачку, али да упркос томе што је већ прославио пунолетство на терену није навикао на медијску пажњу.
„Никада нисам волео да ме има много у новинама и на телевизији, али ето разне бројке ме у последње време често гурају у први план. Хвала богу, па ми се име помиње лепим поводима, а не у неком негативном контексту“, каже Саша Илић у интервјуу за дневни лист Данас.

Према његовим речима од ових 700 мечева највише се радовао после оних у Њукаслу и Бриселу, кад је остварен пласман у Лигу шампиона, а једнаку вредност имају и победе над Црвеном звездом, било и у првенству, било у купу. Као и голови вечитом ривалу.
„Поносан сам и на најмањи успех с Партизаном, јер сам их направио у клубу који једино волим од када знам за себе. Сваки меч, сваки гол, сваки трофеј... Све памтим. Све ми је битно. Жалим једино што нисмо одиграли неку више Лигу шампиона и што ни у једној од две сезоне у њој нисмо прошли групну фазу“.

Природно, Илића многи доживљавају као једину истинску легенду клуба у последње две деценије, чак је његов дугогодишњи саиграч Данко Лазовић оценио да је за црно-беле он исто што и Франческо Тоти за Рому или Стивен Џерард за Ливерпул.
„Нисам као њих двојица баш цео фудбалски век провео у једном клубу, али мислим да волим Партизан и служим му све ове године као они Роми, односно Ливерпулу. Такав професионални живот има своје предности и мане, али када се подвуче црта тврдим да је привилегија провести га у својој кући. Камо лепе среће да нам наши клинци јуре за лоптом у једној Енглеској или Италији, па да немају потребе да иду негде тамо далеко“.

У њега, цела свлачионици Партизана гледа као у икону, па је занимљиво шта то тата Саша има да каже дупло млађим саиграчима попут Пантића, Живковића, Стевановића...
„Не волим да паметујем другима, макар то били и дупло млађи момци од мене. Само их повремено подсетим да би све у животу требало да раде поступно, без јурбе, стихије и прескакања степеника у фудбалском и другом одрастању. Сваком клинцу из Партизанове школе требало би да буде сан да уђе у први тим, узме макар једну титулу с њим, да гол Црвеној звезди.... Па тек онда размишља о одласку. У моје време су тако учени и васпитавани будући спортисти“.

С обзиром да ће 30. децембра прославити 37. рођендан поставља се питање да ли са таквим стажом може да се пита у клубу и више од простих ствари на терену, пошто ви - да су у његовој позицији - многи тај статус искористили.
„Живимо у нека чудна времена, с наопачке окренутим системом вредности, где су нормалне ствари ненормалне. И обрнуто. Зар не би требало сви да раде најбоље што могу оно што воле и за шта су плаћени?! Још ако су стално гладни победа, као ја, онда се нервирају и „једу“ и када их на тренингу неко победи. То нема везе с годинама, стажом, статусом и угледом. Или си поштен према фудбалу, екипи, клубу и себи или само отаљаваш ствари и гледаш једино лични интерес. Мени је Партизан увек био на првом месту. Чим ме прође та страст и постанем равнодушан повући ћу се с терена. Ни ја још нисам начисто када ћу у „пензију“. Знам само да нећу дуго бити беспослен, јер сам се нагледао колега који су залутали у животу без обавеза. Знам и да је фудбал једино што знам, волим и желим да радим. На овај или онај начин. Видећемо, ко зна где ме могу одвести путеви господњи“, додао је Саша Илић.