Ilić: Ja sam isto što Toti Romi i Džerard Liverpulu!

„Živimo u nekim čudnim vremenima, s naopačke okrenutim sistemom vrednosti, gde su normalne stvari nenormalne i obrnuto“, kaže legendarni kapiten crno-belih povodom 700. utakmice u dresu kluba iz Humske 1.

Fudbal 12.11.2014 | 18:45

Pre nekoliko godina južnu tribinu Partizanovog stadiona krasio je transparent „Više volim Saleta od keve i ćaleta“ posvećen hodajućoj legendi crno-belih Saši Iliću kojim su Grobari želeli da poruče čuvenom kapitenu od kolikog je značaja i vrednosti za klub iz Humske 1. A on im na najbolji način uzvratio na toj ljubavi stigavši do vrednog jubileja, pošto je u Subotici odigrao 700. utakmcu za Parni valjak.

I kaže da se posle ove 700. oseća počastvovano kao i posle prve, odigrane 26. oktobroa 1996. u Čačku, ali da uprkos tome što je već proslavio punoletstvo na terenu nije navikao na medijsku pažnju.
„Nikada nisam voleo da me ima mnogo u novinama i na televiziji, ali eto razne brojke me u poslednje vreme često guraju u prvi plan. Hvala bogu, pa mi se ime pominje lepim povodima, a ne u nekom negativnom kontekstu“, kaže Saša Ilić u intervjuu za dnevni list Danas.

Prema njegovim rečima od ovih 700 mečeva najviše se radovao posle onih u Njukaslu i Briselu, kad je ostvaren plasman u Ligu šampiona, a jednaku vrednost imaju i pobede nad Crvenom zvezdom, bilo i u prvenstvu, bilo u kupu. Kao i golovi večitom rivalu.
„Ponosan sam i na najmanji uspeh s Partizanom, jer sam ih napravio u klubu koji jedino volim od kada znam za sebe. Svaki meč, svaki gol, svaki trofej... Sve pamtim. Sve mi je bitno. Žalim jedino što nismo odigrali neku više Ligu šampiona i što ni u jednoj od dve sezone u njoj nismo prošli grupnu fazu“.

Prirodno, Ilića mnogi doživljavaju kao jedinu istinsku legendu kluba u poslednje dve decenije, čak je njegov dugogodišnji saigrač Danko Lazović ocenio da je za crno-bele on isto što i Frančesko Toti za Romu ili Stiven Džerard za Liverpul.
„Nisam kao njih dvojica baš ceo fudbalski vek proveo u jednom klubu, ali mislim da volim Partizan i služim mu sve ove godine kao oni Romi, odnosno Liverpulu. Takav profesionalni život ima svoje prednosti i mane, ali kada se podvuče crta tvrdim da je privilegija provesti ga u svojoj kući. Kamo lepe sreće da nam naši klinci jure za loptom u jednoj Engleskoj ili Italiji, pa da nemaju potrebe da idu negde tamo daleko“.

U njega, cela svlačionici Partizana gleda kao u ikonu, pa je zanimljivo šta to tata Saša ima da kaže duplo mlađim saigračima poput Pantića, Živkovića, Stevanovića...
„Ne volim da pametujem drugima, makar to bili i duplo mlađi momci od mene. Samo ih povremeno podsetim da bi sve u životu trebalo da rade postupno, bez jurbe, stihije i preskakanja stepenika u fudbalskom i drugom odrastanju. Svakom klincu iz Partizanove škole trebalo bi da bude san da uđe u prvi tim, uzme makar jednu titulu s njim, da gol Crvenoj zvezdi.... Pa tek onda razmišlja o odlasku. U moje vreme su tako učeni i vaspitavani budući sportisti“.

S obzirom da će 30. decembra proslaviti 37. rođendan postavlja se pitanje da li sa takvim stažom može da se pita u klubu i više od prostih stvari na terenu, pošto vi - da su u njegovoj poziciji - mnogi taj status iskoristili.
„Živimo u neka čudna vremena, s naopačke okrenutim sistemom vrednosti, gde su normalne stvari nenormalne. I obrnuto. Zar ne bi trebalo svi da rade najbolje što mogu ono što vole i za šta su plaćeni?! Još ako su stalno gladni pobeda, kao ja, onda se nerviraju i „jedu“ i kada ih na treningu neko pobedi. To nema veze s godinama, stažom, statusom i ugledom. Ili si pošten prema fudbalu, ekipi, klubu i sebi ili samo otaljavaš stvari i gledaš jedino lični interes. Meni je Partizan uvek bio na prvom mestu. Čim me prođe ta strast i postanem ravnodušan povući ću se s terena. Ni ja još nisam načisto kada ću u „penziju“. Znam samo da neću dugo biti besposlen, jer sam se nagledao kolega koji su zalutali u životu bez obaveza. Znam i da je fudbal jedino što znam, volim i želim da radim. Na ovaj ili onaj način. Videćemo, ko zna gde me mogu odvesti putevi gospodnji“, dodao je Saša Ilić.