Тениске 90-те су поново у моди!

Ђоковић и Федерер слове за највеће фаворите на завршном турниру сезоне у Лондону, а њихов ривалитет само ће наставити онај који су током каријера гајили Борис Бекер и Стефан Едберг. Садашњи тренери двојице великана АТП тура... Као и некад, ту су и Мајкл Ченг, Горан Иванишевић...

Тенис 07.11.2014 | 19:45

Истинске величине трају. Тенис није изузетак, па ће завршни турнир сезоне у Лондону на неки начин представљати и својеврсан пут кроз време, пошто ћемо поред тренутно осморице најбољих играча на планети у 02 арени моћи да гледамо и легенде белог спорта. У првом плану Новак Ђоковић, Роџер Федерер, Стен Вавринка, Енди Мареј, Кеи Нишикори, Томаш Бердих, Марин Чилић и Милош Раонић... У њиховој сенци људи због којих су барем неки од првопоменуте осморице вероватно и почели да машу рекетом.

Највећу пажњу свакако ће привући тренери двојице највећих фаворита за подиање пехара у Лондону. У једном ћошку Ђоковић и Борис Бекер, 11 пута учесник завршног турнира сезоне, осмоструки финалиста и троструки шампион, на другом крају ринга Федерер са Стефаном Едбергом, прваком из 1989. и деветоструким такмичаром на истом турнриру.

Током играчких дана Бекер и Едберг су више од деценије били љути ривали на терену и чак 35 пута су одмерили снаге, а Немац може да се подичи да је из тих дуела изашао као победник – 25:10 у добијеним мечевима. Сада је време да се поново "порвају", али у улогама тренера играча иза којих је већ сада "већи" ривалитет, барем статистички гледано. Одиграли су наиме - један меч више. Федерер тренутно води у међусобним окршајима са српским асом (19:17), али ако га Ђоковић савлада у Лондону прићи ће му на један разлике.

А нема сумње да би и Бекер једва дочекао да Едбергу поново натрља пораз на нос и каже му: "Да, да - ја сам најбољи!"

Али неће само Бекер и Едберг представљати "стару школу" у британској престоници.

Милош Раонић је до четвртфинала Ролан Гароса и полуфинала Вимблдона стигао уз помоћ Ивана Љубичића, који је два пута играо на такозваним "финалима АТП тура". Марин Чилић је до пехара на Ју-Ес Опену стигао под туторством Горана Иванишевића, петоструког учесника завршног турнира сезоне, Нишикори је у Њујорку заустављен тек у финалу, а питање је да ли би до свог првог гренд слем меча за титулу стигао да није било Мајкла Ченга, човека који је седам пута обезбедио место у окршајима осам најбољих на планети, а 1995. стигао и до – Бориса Бекера. Изгубио је у финалу.

Вавринка је удружио снаге са Магнусом Норманом, који је финале сезоне играо 2000. године. Што се тиче Мареја, Амели Морезмо можда није баш оличење АТП тура, али тешко да постоји неко из света тениса ко није чуо за троструку учесницу завршних турнира у женској конкуренцији, троструку финалисткињу и шампионку из 2005.

Додуше, остаје мали жал због тога што је Мареј раније ове године раскинуо сарадњу са Иваном Лендлом, осмоструким гренд слем шампионом и петоструким учесником АТП финала. Тек да подсетимо, Лендл је у шест окршаја са Иванишевићем славио пет пута, Ченга је добио пет пута у седам мечева, док је у сусретима са Едбергом прштало до даске – 14:13 у корис Швеђанина.

Али и овако ће бити материјала да се они старији присете "добрих дана".

Из шаблона искаче само Томаш Бердих, који од 2009. ради са Томашом Крупом, такође бившим тенисером, али сан и изблиза тако јаким педигреом.