Како је снимљена посљедња сцена Марша на Дрину

По сценарију је требало и ја да одем на коњу са Гаврићем...али ја сам волео да оставим Курсулу тамо на Церу. То је некако лепше, јер сам волео тог Курсулу, ту улогу, ту личност, рекао је Тадић.

Љуба Тадић је био стални члан Београдског драмског позоришта, Народног позоришта, Атељеа 212 и Југословенског драмског позоришта, у којима је остварио велики број запажених улога. Глумио је у више од 60 филмова и у многим радио и телевизијским драмама.

Родно место Љубе Тадића било је Урошевац на Косову.

Отац му је био Чачанин који је предавао историју у гимназији на Косову тако да су се он и његова три брата родили тамо. Студије глуме завршио је 1953. у класи професора Јозе Лауренчића. Почео је у позоришту „Јоаким Вујић" у Крагујевцу, али је играо и у Београдском драмском позоришту, Народном позоришту у Београду, Југословенском драмском позоришту, Атељеу 212, у алтернативном позоришту „Магаза" које је заједно са супругом Снежаном Никшић основао 1983.

Своје пензионерске дане Љуба Тадић проводио је са пријатељима, а најчесце се могао видети у популарној београдској кафани „Мадера" у коју је Љуба ушао као младић.

На примедбу да се и данас мисли како је то моћна кафана у Београду у којој се води политика, она висока, али и она фудбалска, популарни глумац оје једном прликом одговорио:

"Све нас је мање и мање. Откад је умро Аца Обрадовић ниста више није исто. Одавно 'Мадера' више није та моћна кафана о којој говорите. Сада седимо, углавном, ми пензионери и коментаришемо оно сто смо видели на телевизији и прочитали у новинама. Причамо о политици и фудбалу. А то је једино што занима наше људе. Немојмо имати илузија да ће неко причати о књизи коју је прочитао или представи коју је видео.

"Данас се велика сцена Југословенског драмског позоришта зове "Љуба Тадић".

Иначе, славни глумац је познат и по маестралној улози мајора Курсуле у легендарном филму "Марш на Дрину". Тај филм ће остати упамћен и по томе што се у том филму први пут чује и псовка у нашој кинематографији.

"По сценарију је требало и ја да одем на коњу са Гаврићем...али ја сам волео да оставим Курсулу тамо на Церу. То је некако лепше, јер сам волео тог Курсулу, ту улогу, ту личност. Лепо написана личност, лепо
постављена. И убеђивао сам Жику да треба да погинем, а Жика се није сложио са тим. Пошто је екипа била компактна, сви су били сјајни тамо, а био је Душко Пирос (Живковић) са којима сам био велики пријатељ, он је пиротехнику правио, па сам Душка анимирао да ту упали две-три гранате...

Нашао сам један корен тамо и господина (Милорада) Марковића, он је снимао, замолио да ли он хоће? Он је рекао да хоће. Био му је асистент Божа Милетић (1925-1997) и он је хтео да дође. И ми смо то
снимили кад се завршило снимање. Жика је то чуо и љутио се...

Ми смо само у једном кадру то снимили. Договорили смо се, ставио камеру господин Марковић, и ја треба да утрчим, Душко Пирос да опали иза мојих леђа ту гранату, он ме удари по леђима, ја да се наслоним на једну грану, дођем на тај корен да седнем и погледам у Дрину. Међутим, мени се копоран од оне гранате упали и почне нешто да ме пече по леђима. Ја се окренем тамо погледам и кажем: "Дрино...јебем ти" и спустим главу као да сам мтав. И кажем њима: "Гасите! Гасите!" Каже: "Чекај још мало да траје кадар" (смех) Они ме онда оборе и угасе ми онај копоран позади.

Није ми ништа било. Међутим, дође преглед материјала и на прегледу био је уметнички директор Радош Новаковић (1915-1979) гледао то заједно са Жиком. Ја нисам био него су ми причали. И одједанпут је тај кадар био, али то се немо снимало, ми смо насинхронизовали, и Радош пита Жику:

"Шта ово Љуба каже?" "То су они сами тамо нешто мували, не знам ко је подвалио то...без везе је то". "Па шта каже Љуба у том кадру?" "Па каже: 'Дрино јебем те'. Како то може да каже?" То је прва псовка, то није могло да се појми да неко опсује.

Радош скочи па каже: "Жико то је крај филма! Па то је супер!"... и тако су они умонтирали и тако буде крај филма. Није било оно на коњу одлазимо у даљи рат, засвира "Марш на Дрину" и онда се заврши.

Тај кадар многи памте. Ја сам путовао по свету, био у Аустралији, Америци, Канади...и сви они имају те касете и гледају те филмове, и сви говоре и цитирају...То је била прва псовка", рекао је легендарни Љуба Тадић у једном интервјуу.