Од пузања пред „техеранским сећијама“ до рушења Радојичића

Милорад Додик кренуо је у велику акцију „подвијања репа“ пред Странком демократске акције, како би умолио Бакира Изетбеговића да СНСД одабере за партнера у формирању Савјета министара БиХ.

При том, Додик рачуна на несебичну помоћ Драгана Човића, који му је дужан одређене политичке услуге, јер је у протекле четири године Додик био најагилнији агент хрватских интереса у БиХ.

Додик нуди брза рјешења за „Сејдић-Финци“ и „механизам координације“, као да је ријеч о готовим јелима (само их треба подгријати) и све оно око чега се у БиХ годинама сукобљавало биће „ријешено“ преко ноћи. Уз то, он више није за растурање БиХ, већ се одједном досјетио да је за њену стабилност, а почео је Босну и Херцеговину да брани од „налета Европе“ и „притисака Европске уније“.

Самосталност Републике Српске, за коју се Додик залагао до 12. октобра, преко ноћи је нестала са политичког јеловника, а лидер СНСД-а окренуо је плочу, отворено се додворава „Техерану“ и пуже око тамошњих политичких сећија.

Његова превртљивост је очекивана, јер је последица жеље да покуша СНСД угурати у власт и тако спријечити распад странке. До којег ће неминовно доћи, оде ли СНСД у опозицију. Додик је у грчу страха, а његово тренутно агрегатно стање „Шатл Босанца“ показатељ је колико дубок је његов страх од силаска СНСД-а са власти и свега оног што тај, сасвим реалан, епилог доноси.

Додикова „позитивна бх. географија“ трајаће само до евентуалног институционализовања СНСД-а у власти по свим нивоима, а онда „Јово наново“: поново опсјене и маглине око независности РС, њене угрожености, неодрживости БиХ; Поново политичко насиље, примитивизам, бахатост и наставак отимачине...

Интересантне су позиције СНСД-ових могућих партнера на нивоу БиХ.
СДА јесте побиједила, али никакву власт у Федерацији БиХ не може успоставити без ХДЗ-а. Важније од тога је да СДА и ХДЗ заједно никакву квалитетну власт у Федерацији БиХ не могу успоставити без Демократске фронте Жељка Комшића или, пак, без СББ БиХ Фахрудина Радончића.

То доводи Додика у ситуацију да пуже пред много већим бројем “политичких сећија”, од оних које постоје у СДА. А у тој странци најмање су двије сећије: једна која је отворено против Додика и једна чији је однос према њему пола/пола. Ту другу предводи Бакир Изетбеговић, док се лидером прве може сматрати Адил Османовић.

СДА фракције нису супротстављене само око Додика, већ и око подјеле политичког колача, а још су далеко од тога да га пуних уста загризу, пошто се ДФ и СБББиХ не изјашњавају око уласка у власт са СДА и ХДЗ. Останак Комшићеве и Радончићеве структуре у опозицији, код СДА изазива језу, јер би, заједно са ХДЗ-ом, морали коалирати са малим играчима.



То је “танка већина”, која би врло брзо пукла пред налетима тешке економске кризе и снажних опозиционих партија.

Слагање власти у Федерацији БиХ, које је кључни услов за формирање институција БиХ и Савјета министара, биће веома тешко  због наведеног, јер непостојање квалитетних скупштинских већина у кантонима и на нивоу Федерације БиХ (уколико ДФ одлучи да остане опозиција), због сложености Устава Федерације, доводи до кризе у цијелој БиХ и без сукобљавања на међуентитетској граници.

Тек када се успостави власт у Федерацији БиХ, односно постигну коначни договори по том питању, странке из тог ентитета моћи ће се окренути формирању власти на ниову БиХ, а у СДА тражењу одговора на питање да ли ће и наредне четири године њихова политика бити потпуно инфериорна у односу на осовину Додик-Човић.

Уз то, свако коалирање СДА са Додиком у бирачком тијелу те странке изазваће огромно разочарење и значиће први велики постизборни ударац тој опцији. Поређења СДА са СДП-ом, који је уништен након Додиковог загрљаја, намећу се као реална. Исто тако и епилози.

ХДЗ хоће једно вријеме држати Додику страну, али ни то није “заковано”, јер и Човић, ма колико снажан у овом тренутку био, не може сам одлучити о формирању власти на било ком нивоу. Истина је да се власт не може формирати без ХДЗ-а, али то је већ сасвим друга раван.

Човић ће, сигурно је, последњи одлучити: уколико СДА изабере Додика и он ће; Деси ли се супротно, лидер ХДЗ-а ће се захвалити Додику на сарадњи.

Док пуже по “техеранским махалама”, показујући своје “новооткривено” босанско лице, Додик, истовремено, у Републици Српској, такође грчевито, покушава спријечити удаљавање СНСД-а из власти.

Како би сакрио реално стање ствари, које каже да је (када се имају у виду ресурси са којима је располагао Режим и његови противници) његов прескупо плаћени “тенк” на изборима разлупан од опозиционог “стојадина” (истина, “стојадин” није тенк још одвукао у старо гвожђе, али на добром путу је да то учини), Додик сади тикве и са политичким лешевима, попут Момчила Крајишника и његових десетак (онемоћалих, изнурених, ником потребних) пратилаца, који не знају јесу ли дошли или пошли.

Додиково удруживање са Крајишником, који је до прије пар година за СНСД био оличење најцрњег зла, прецизно показује до које мјере је та странка потонула, изгубила компас, а макијавелизам се, након таквог везања застава, може третирати моралном категоријом у односу на политику коју они воде.

Додик од Крајишника, максимално, може добити грип и ништа више, јер је некадашњи господар живота, смрти и прљавих послова, у политичким категоријама безвриједан и оставља дојам ружне флеке, а никако царског сребра. Отужно је гледати Крајишника у улози Додиковог лакеја, али сам је себи обукао одору слуге, и понудио се да (са проширеним венама и дрхтавим рукама), за окрајак служи Челника Режима, па није
за жалити, јер је то његов лични став. А и демократија је, свако има право избора, па тако и Крајишник да покаже каква је руина.


  
Посебно тежак фронт Додик има унутар све лабавије и порозније Коалиције, коју (још увијек) чине СНСД, ДНС и СП РС.

Два мања партнера, ДНС и СПРС, у ситуацији су да одмах запечате судбину СНСД-а, тако што ће их гурнути у опозицију. Њихово остајање уз СНСД не гарантује им власт због низа услова, од којих је један од битнијих четири несигурна мандата (раније је било три са листе ДНС-а, али се појавио још један на листи социјалиста), за које не могу гарантовати да ће подржати такву одлуку. Истовремено, коалирање са Савезом за промјене, ДНС-у и социјалистима пружа могућност већег учешћа у власти, од несигурне комбинације са СНСД-ом.

Додик не намјерава дати ДНС-у и СПРС-у ни позицију премијера, а ни позиције министара унутрашњих послова и финансија.

Уколико би то учинио, свео би СНСД на улогу коју социјалисти имају у још увијек актуелној влади Жељке Цвијановић; Улогу попуњавања екипе на маргиналним позицијама и послушног дијела гласачке машинерије.

Такав расплет за Додика би значио потпуни политички дебакл и он и његов преостали невелики утицај били би потпуно нулирани.

Зато ће Додик инсистирати да СНСД да премијера, а за то му је неопходан договор са СДА, како би привукао коалицију “Домовина” на своју страну. И ојачан отпочео преговоре са ДНС-ом и социјалистима.

Додиков захват је преширок, али другачије не може, јер су изборни резултати такви. Циљ му је само један:
учествовати у Савјету министара и формирати Владу РС, након чега би ухапсио понеког социјалисту и деенесовца, како би “борбом против криминала” покушао смирити социјалне тензије, до којих ће, неминовно, доћи. (Јер, пара нема, нити ће их бити. Само тешки дугови и још теже дубиозе. Све је упитно: и плате и пензије и радна мјеста…).

И ова чињеница доводи ДНС и СП РС у дилему: да ли они, (као коалициони партнери Савеза), да хапсе СНСД-овце, , или да буду хапшени, као коалициони партнери СНСД-а? Питање није уопште безазлено; Штавише, једно је од кључних.   

Последња карика Додиковог великог плана за останак на власти је избор кандидата СНСД-а за премијера. То никако није Игор Радојичић, јер би евентуална премијерска позиција могла ојачати Додиковог деценијског послушника до габарита Јадранке Косор.

Додик не вјерује никоме, Радојичићу најмање, и зато је његов први избор за мандатара нове владе РС (уколико СНСД уопште дође у прилику да саставља извршну власт) Стево Мирјанић, актуелни Министар пољопривреде.



Додик није случајно одабрао Мирјанића, јер његове позне године му гарантују да ће он и даље управљати Владом РС, а и унутар СНСД-а не би било толико тензија, као у случају да Радојичића покуша инаугурисати за премијера.

Главни Додикови савјетници око цијелог овог плана су Драгољуб Давидовић, Слободан Пухалац, Миленко Калдера Чичић и Будо Станковић, што довољно говори у којој фази параноје је Додик.
Последњој.

Цијели овај план не одобрава Небојша Радмановић (и групација око њега), који већ мјесецима размишља о изазивању раскола унутар СНСД-а. Радмановић и његова струја, којој припада и Радојичић, чекаће до последњег тренутка да Додик покуша  материјализовати своје намјере, а онда одлучити да ли ће још једном добровољно кроз његову машину за фаширање меса или ће се спасавати, тако што ће се дистанцирати и издвојити из Савеза независних социјалдемократа у сопствени ДПС, који никада није угашен. Својевремено је Радмановић оставио Живка Радишића због Додика, па не би зачудило да Додика сада остави због себе и очувања зарађеног. А то није мала цифра. Никако.

Како сада ствари стоје, тешко да ће Радмановић&цо пристати на још једно мљевење.

Све у свему, Додик је зинуо широко и покушава загристи највећи комад кртине, а да ли ће успјети и да га одгризе, не зависи само од њега. У цијелој причи, он је само једна у низу бројних, подједнако снажних, чињеница. Има ли бољег доказа о његовом изборном дебаклу?!

СлободанВасковицБлог