Ивана 'шпанована' за седам метара!

Феноменална грађа, лепота и фотогеничност Иване Шпановић „криви“ су што нам мисли одлутају и често заборавимо колико је наша најбоља атлетичарка постигла тамо где се осећа најбоље – на тартану и у јами с песком. Зато, колико год да су лепе фотографије које смо правили по њеном повратку с одмора на Малдивима, боље прочитајте шта има да каже о ономе што је било и, још важније, што ће бити.

Остали спортови 17.10.2014 | 13:00

По договору, практично одмах после одмора на Малдивима, Ивана Шпановић је ухватила залет из Новог Сада и "скочила" до нашег студија у Београду. Стигла је у пратњи вереника Владимира, а свега неколико минута неформалног разговора било је довољно да схватимо како је одлазак у једну од најегзотичнијих земаља света, на више него заслужени предах, био пун погодак. После сезоне која је трајала малтене годину дана и у којој је остварила најбоље резултате у досадашњој каријери.

Наравно, нисмо хтели одмах да ћаскамо о спортским темама, већ о Малдивима. Касније смо наравно поразговарали о бронзи из Москве, како је на Ивану утицао резултат из престонице Русије, због чега јој је измакла жељена златна медаља у Сопоту, како је доживела Цирих и вицешампионску титулу на Европском првенству, о чему машта и чему се нада...

И како је било на одмору?
"Баш добро. Тражили смо дестинацију где ћемо се стварно одморити. И Бали је био опција... Сваке године бих одлазила негде где бих више била на активном одмору, типа купање, али и тренинг. На Малдивима је била искључиво релаксација, а остали смо девет дана. Тамо смо Владимир и ја прославили шест година везе. Коначно смо могли мало да планирамо где ћемо и шта, па смо одабрали Малдиве, иако није баш било једноставно све организовати. Одлазак је трајао 20, а повратак 27 часова... Мени је тешко пао пут. Непосредно пре одмора вратила сам се из Марока с Континенталног купа, а повратак је трајао скоро 30 сати. Ипак, са задовољством могу да кажем да сам се сада коначно и стварно одморила".

Дај нам неке детаље о Малдивима?
"Нема ту шта много да се прича. Малдиви су острво, издвојено од главног града Мале, где је аеродром. Практично, осим хотела, ресторана и апартмана нема ничега. Није било потребе и да буде било шта друго. Све што смо радили је купање и спавање, тек понекад смо одлазили и на роњење. Један дан смо отишли до града да сазнамо нешто што ето нисмо знали. Малдиви имају 350.000 становника и изузев туризма од којег живе, нема ничега. Доста су сиромашни. Али ту где смо ми били, баш све изгледа светски. Стварно су се потрудили".

Да ли су те можда препознали и схватили да им је гошћа међу најбољим атлетичаркама света?
"Било је још боље, а-ха-ха. Ево шта се догодило... Првог дана, приликом анализе проспекта, приметили смо понуду да ако окачиш на Инстаграму 15 слика хотела, добијеш бесплатну вожњу бродом са стакленим подом око острва. Ми смо то брзо урадили. И добро, провозали смо се бродом и отишли на клопу. Тада нам је пришла менаџерка хотела. Видела је слике, да имам много пратилаца и питала ме ко сам и шта сам. Када је сазнала, на њихово инсистирање, преместили су нас из нашег апартмана у президент вилу! То се десило већ трећег или четвртог дана. Као шлаг на торту. Баш је било добро".

Одмор је готов, а претходила му је баш напорна сезона?
"Од Москве прошле године, па цела зима, онда припреме... Рано сам почела сезону, а касно завршила. Била је кратка пауза одлуком мог тренера, да бих психички предахнула. Генерално, имам проблем да док траје сезона не могу ни на тренутак да се искључим. Фокус је на тренингу све време, ништа друго ме не занима. На Малдиве сам отишла у тоталном психичком минусу, скроз истрошена. Преко ми је био потребан пре свега психички одмор и дошао је у право време".

Да ли резултат на Светском првенству у Москви прошле године представља прекретницу твоје каријере?
"Може слободно тако да се каже. Дошао је у идеалном тренутку. Да се догодио раније, можда се не бих снашла у улози у којој сам тада била први пут. Не мислим на терет славе, већ на нешто што се после тога од тебе очекује у атлетским круговима на основу постигнутог резултата. Када освојиш једну медаљу, онда на сваком следећем такмичењу сви гледају у тебе и очекују нове успехе. То је много тешко. Увек се форма темпира за велико такмичење, али хиљаду пута се догоди да ти тај дан баш и не буде све потаман. Ове и прошле зиме слабије сам се такмичила на затвореном првенству, зато што сам оба пута дан пре такмичења добила вирозу, имала проблема са стомаком, повраћала, примала инфузију, али се о томе не прича..."

Помињеш очекивања. Велика су била већ у Сопоту, после Москве, на Светском првенству у затвореном?
"То је требало да буде такмичење на којем сам са сигурношћу могла да најавим златну медаљу. Била сам никад ближе злату... Осећала сам се одлично, у квалификацијама сам била најбоља са скоком 6,77 метара и мислила сам да је то само почетак, најава за финале. Међутим, нисам могла да се саставим са собом. Све је било како не треба. Завршила сам као трећа и то је била моја грешка. Е онда се грешка није поновила у Цириху на Европском првенству, где сам била друга, већ је једноставно она имала више среће. Више је ризиковала. Мени је било потребно мало више времена да прихватим да нисам довољно ризиковала. Тек сам после снимака схватила шта сам урадила и шта нисам урадила... Ту сам освојила своју прву европску медаљу".

За твоју каријеру је врло важна одлука била и промена тренера која се догодила пре неколико година?
"Пре пет година тачно. Њему и мени је било потребно три године да се уходамо. Није уопште био проблем тренинга, али сам имала здраствених проблема... Онда сам променила и приступ такмичењу. Било је доста тешко и напорно, али с обзиром на то да смо обоје „манијаци" у томе што радимо и да се много трудимо, нарочито на тренингу, почело је да функционише добро. Нема границе. И то што је битно – сваки наредни тренинг је наставак претходног. Без враћања. На крају крајева, ја радим ово од 15. године и све што се сада дешава је било питање времена када ће се догодити".

Имала си запажено учешће ове сезоне на Дијамантској лиги?
"Ако могу да сумирам утиске из целе године, одрадили смо 99,9 одсто плана. Тај један одсто је била та Дијамантска лига коју нисам освојила и то само из разлога што се на једном митингу нисам појавила. Морала сам да га прескочим због припрема за Европско првенство. Ту сам изгубила одређене бодове, због чега ми је измакло прво место".

Када почињу припреме за нову сезону?
"Ево, чим завршимо интервју, а-ха-ха. Шалим се мало, али буквално почињу од сутра. Ово ми је био најдужи одмор у животу. Добила сам три недеље паузе. Једно месец дана дана радићемо базу у Новом Саду, док нас време послужи. Онда идем у Доху три седмице на припреме. Када се вратим крећу тренинзи у сали, а крајем фебруара почињу митинзи. Одрадићу два или три такмичења до дворанског Европског првенства у Прагу средином марта".

Шта мислиш, да ли су у Србији генерално свесни колико је тешко у атлетици остварити резултате које имаш иза себе?
"Мислим да не постоји визија о томе колико је тешко у појединачном спорту освојити медаље. Прво, атлетика није довољно испраћена. Тешко је чак и замислити шта је све потребно да би се остварио врхунски резултат, као и у сваком спорту. Не бих да величам атлетику, али заиста је тешко. Једино што бих после ових медаља стварно желела јесте најсјајније одличје са светског, потом европског првенства и скок од седам метара. Да ли ће бити следеће године или не, то апсолутно није важно. Имам три велике медаље. И да не поновим то више никад, урадила сам нешто велико. О Рију не бих говорила. Рано је..."

Често се говори о теби и о том фамозном скоку од седам метара?
"Могло је да се догоди ове године у америчком граду Јуџину, на Дијамантској лиги. Ето, ту ме је судија оштетио. Нисам скочила ниједном седам метара, а имам доста финала иза себе. Мени је као спортисткињи битно да на такмичењу осећам страхопоштовање ривалки. Знају да од мене могу да очекују борбу за победу и далеки скок. После свега што сам прошла у каријери, више лошег него доброг, спремна сам за све што ми предстоји".

Како ће изгледати твој живот сада кад крене сезона?
"Изгледа тако што сам у Новом Саду. Ако нисам на стадиону, онда смо код мене у фитнес центру. Између тренинга, ту су масаже. Некад комбинујемо све са хипербаричном комором, зато што ми то убрзава опоравак. Углавном се дан сведе на припрему, тренинг или одмор од тренинга. Исхрана мора да буде стриктна. Због тога ми је било битно да сада тело и главу добро одморим. Када крене ново поглавље, не мора да значи да ће све ићи како треба".

Где су пријатељи, породица и време за њих?
"Једва сам дочекала паузу да урадим све оно што сам хтела у току сезоне. На крају сам успела да постигнем 30 одсто. Они ме прате и кад год имам прилику видимо се. Касна дружења, као излазак или нешто слично, заменили смо за дневне варијанте. Један излазак ме кошта целу недељу одмора. Тренинзи и изласци код мене не иду заједно. Ко год може, свака му част. Искрена да будем, нисам прославила ни медаље из Москве, Сопота и Цириха. Једино смо обележили мој рођендан, јер су ме сви живи прозивали што ништа нисам правила и како увек испалим, а повода колико хоћеш. Увек ми је прече и драже да останем код куће у пидажми и гледам неки филм. Џабе све кад зевам већ у пола 12... А и зашто бих мењала, када је овако сасвим добро. Друштво ми је углавном у Новом Саду, људи раде или студирају. Брат је такође у Новом Саду, тако да родитељи често долазе. Одем понекад викендом до Зрењанина, онда се видим са другарицама које су још тамо, некадашњим тренером и тако. Мени је увек жеља била да живим у Новом Саду. Ту сам код стадиона, на 300 метара, близу је фитнес центар, све је надохват руке. Све што имам, имам у том граду и то ми је најбитније. Суграђани ми пружају подршку. Најсмешније ми је кад се вратим са пута, дочекају ме комшије у згради да честитају, добијем цвеће, све је стварно симпатично. Као велика породица... Наш клуб је најбронији у држави и онда када дођем са такмичења, сви ти клинци који те сачекају, њих стотине, онако одушевљени са гомилом питања... Не можеш да не осећаш дивно. Супер ми је у Новом Саду и ништа не бих мењала".

Како на тебе гледају ван граница Србије?
"У принципу ја бих волела да ме код нас не доживљавају и не представљају као узора у свим сферама. Трудим се да то у чему сам препознатљива радим најбоље што могу, а то је атлетика. И да се овде о томе говори, као што је случај у иностранству, где има и похвала и критика. Али само то, нико не прича о мојој фризури, да ли је ОК то што сам се истетовирала или није, када ћу се удати и рађати децу и сличне глупости. Ја се тиме не бавим када су други у питању и ужасно се нервирам када се неко бави мноме на тај начин у Србији. Не волим ни да говорим о тим стварима, ни да одговарам на таква питања. То је просто толико глупости, да губим сваку жељу за разговором".

Онда је можда сувишно једно од питања које смо планирали... Али питаћемо – како реагујеш када видиш своје фотографије с одмора свуда по интернету?
"У суштини, не смета ми што се узимају моје слике. Ставила сам их, да ли ће стајати на мом профилу или негде другде, није битно. Него, смета ми што просто медији у Србији праве приче од тога као да сам не знам ни ја шта урадила. То су толико глупи текстови да немам никакав коментар. И онда испадне да се лично промовишем. Мене то не занима. Ја пажње имам и више него довољно. Лична промоција није разлог стављања слика на мој профил. Имам потребу због пријатеља који ме прате. На крају крајева, због чега не бих ставила слику са одмора!? Па то сви раде".

Како се носиш са обавезама које нису тренинг и такмичење?

"За време сезоне то уме да буде напорно. Због спонзора морам да урадим много ствари за које понекад мислим да не морају да се ураде баш у том тренутку, али заправо је супротно. Мени је драго што иза мене стоје два јака бренда као што су Најк и Ред Бул. И што то није било на моју иницијативу, већ њихову, зато што су мени препознали неког ко уз своје резултате може да изнесе и њих. Наша сарадња сасвим лепо функционише. Ето, онда ми је задовољство да урадим нешто што даје резултате и добијам позитивне критике. Исто то покушавам да урадим са својим појављивањем на телевизији или неким другим дешавањима. Строго избегавам телевизијске емисије, јер увек зову у погрешно време. Једноставно, не значи ми ништа да се појавим тамо, седим и причам будалаштине. Није као сада рецимо. Завршила се сезона, има толико тога што је можда битно да се каже. И увек ће ми бити драже да седнем и урадим овакав интервју, него да сам у ток-шоуу или чему год. Недавно сам била на ревији и то сам урадила зато што нисам раније имала прилике ништа слично да урадим. Добар је фазон био с мушким оделом. То ми је било занимљиво. Са Ред Булом правим озбиљне планове о којима ће се тек причати кад буде време. Засад је све на папиру. Биће онако, доста занимљво".