'Уклети' Нијемац - Андреас Бреме!

Зар не би сваки клинац који је икада потрчао за лоптом претрпео и већи смрад и већа понижења само да је могао да буде у кожи човека који једне спарне јулске ноћи поставља лопту на креч, гледа у страну и онда се мирно залеће према голу, спреман да на себе прими сву радост и сву тугу овог света?

Фудбал 10.10.2014 | 11:45

Клетви је требало дуго да допутује, попут оних порука у боци које после стотину година испливају на плажи на супротном крају света, али била је, као и свака права клетва, неизбежна. Фудбалски богови, као и свака друга веродостојна божанства која држе до себе, умеју да буду стрпљиви и за њих неколико лета или деценија, нама смртницима толико драгоцених, не значе ама баш ништа.

Није ни важно, на крају, ко га је проклео. Можда је то била нека крезуба аргентинска баба, можда уплакани Марадона главом, крвотоком и кудравом фризуром, можда неки пијани Енглез који му није могао опростити онај гол у полуфиналу; можда се то десило баш на нашој Маракани, с јесени 1996, када му је љути Србин у ноћи у којој се Звезда играла са његовим Кајзерслаутерном, где је дошао да докрајчи каријеру, тек узгред опсовао швапску мајку и поручио му да је време за пензију...

Или је то био неки обичан човек, љут што је Светско првенство у Италији било толико лоше, најгоре дотад и најгоре убудуће, антипропаганда фудбала, којег на ружним стадионима ни Марадона, ни Бађо, ни Роже Мила нису могли да извуку из ступора. Памтићемо га и дуже него што треба, макар ми на Балкану, као последњи наступ фудбалске репрезентације која је била много боља од земље коју је представљала, по два тренутка Пиксијеве магије, по Дејовом промашеном зицеру и по Марадонином пеналу који је од Ивковића могао направити свевременог хероја.

У ствари, било је Првенство толико лоше да је чак и ФИФА морала да промени правила фудбалске игре, релативно радикално, први пут још откако су уведени картони – тек после Италије '90, иако то данашњим клинцима изгледа невероватно, забрањено је враћање лопте голману, што је била омиљена тактика за одуговлачење, која је од спектакла толико често умела да прави успаванку.

Андреас Бреме – јер је он главни, невољни јунак ове приче – тог лета је, једноставно, био прави човек на правом месту. Довољно ауторитативан да заповеда и старијима и искуснијима од себе, довољно добар да нико не може ништа да му пребаци. Сезону раније био је и званично међу три најбоља играча на свету и без премца у Италији, у којој је задужио црно-плави дрес Интера и где чекао другаре да, последњи пут као Западна Немачка (мада је Берлински зид пао протекле јесени, формално уједињење догодиће се тек у октобру), крену у поход на врх света.

Финале, Рим. Аргентина ионако ослабљена због суспензија (четворица су добила жути картон против Југославије, чак петорица у полуфиналу против Италије!), имала је играча мање – Монсон је двадесетак минута раније крампонима поцепао Клинсманову цеваницу и добио директан црвени картон – на пет минута до краја када је Лотар Матеус ћушнуо један пас у дубину. Бркати Руди Фелер, омиљени Лотаров саиграч у репрезентацији, стуштио се у шеснаестерац, Роберто Сенсини је испружио ногу попут Далсима из Стреет Фигхтера, али Руди је и те како умео да падне.

Аргентинци окружују оног недораслог бедника, мексичког судију Кодесала причају му бесомучно нешто на шпанском, Марадона га дословно преклиње да промени одлуку – није пенал, говори Дијего, знајући да је Немац увек Немац, чак и ако је "само" Западни, и да Матеус неће пропустити прилику да постигне гол са 11 метара. Знајући већ тада да је све изгубљено.

Није био пенал, рећи ће касније и Андреас Бреме, али то му неће бити довољно да умилостиви оне који одозго посматрају све.

Лопту ипак не узима Матеус, већ тип са плавим локнама и непоколебљивим погледом Ромела. Бреме је ту част заслужио који дан раније – дао је Енглезима чудесну, несрећну, случајну голчину и довео Немце пред праг финала – и ни провокације момака у плавим дресовима не могу да му сруше концентрацију.

Голмани су га мрзели. Имао је нечувену левицу, којом је изводио и слободне ударце, и корнере и испаљивао пројектиле искоса, али је пенале увек пуцао десном. Као и овај на Олимпику: Гојкочеа га је прочитао, бацио се унапред и удесно, врхом рукавице осетио ваздух који је лопта направила када је одскакутала у "малу мрежу", тробојке су се завијориле на трибинама, а Кајзер Франц је дозволио себи да се осмехне, јер је кратки остатак те тегобне утакмице био само формалност.

Да, могао је то лако да буде неки други фудбалер и могла је клетва аргентинског народа да падне и на Фелера и на Матеуса, вероватно би и сваки други Немац – јер Немац је увек Немац, а посебно у финалу Светског првенства, знају то и ови нови Аргентинци који нису имали шансе у Бразилу – дао тај пенал и прекратио муке човечанства стављајући тачку на најодвратнији Мундијал у историји, али судбина је хтела да то буде баш Андреас Бреме.

Тиме је себе уврстио у легенде. И тиме је себи, ако поштујете фудбалске богове, запечатио судбину.

Херој нације, прочитали сте сигурно ту вест негде, данас проживљава најгоре дане. Немачки медији објавили су да је Бреме банкротирао, да је дужан Богу, народу и немачкој држави најмање 200.000 евра, због чега ће ићи на суд у децембру, а сасвим могуће и у затвор. Да ствар буде филмскија и окрутнија, његов бивши играч, извесни Оливијер Штраубе којег је тренирао у Унтерхахингу, понудио му је посао перача WЦ-а како би му "помогао".

Карма је чудо, рећи ће они који верују у онострано – а такав је, сујеверан, сваки фудбалски залуђеник – и не бира жртве. Данас сте на крову планете, сутра се дружите са фекалијама и осталим телесним излучевинама у јавном клозету, радите за цркавицу, цимате "муштерије" док перу руке и кунете се да сте ви, баш ви, донели Немачкој Мундијал, можда ружан и незаслужен, али ипак Мундијал, а они вас гледају као лудака, размишљајући да ли да позову полицију или особље неке установе затвореног типа...

Но сем питања шта ће, ако је сјајни Бреме, фудбалер магичног додира, непресушне енергије и калвинистичке упорности, овако награбусио, шта ће се, ако стварно неко одозго слуша све наше молитве и клетве, десити са једним Пепеом, Робеном, Суарезом или осталима који су мање или више криви, дужни и ружни у очима фудбалских навијач; сем кармичких и космичких питања, Бремеов суноврат отвара и онај други проблем.

Бивши фудбалери, посебно они који су били звезде, често не умеју да се снађу у свету који није ограничен тренинзима, карантинима и белим линијама на зеленој подлози. Када се семафори запосве угасе, а витрина у којој стоје пехари и медаље запечати, шта даље? Посебно ако, као Енди, не покажете превелики таленат ни за тренерски посао, ни за повремена гостовања на телевизији и у новинама на месту "стручног консултанта".

Фудбалери, били под вендетом или не, пречесто личе на бивше заробљенике који се на слободи осећају бескорисним као лик Моргана Фримена из "Бекства из Шошенка", неснађен ван свог сигурног простора, ма био он и казамат.

Бреме је само један од многих. Последњи, бруталан пример.

Но, на крају, зар се не бисмо сви мењали с њим? Зар није победоносни гол у финалу Мундијала већи од свега што можете да урадите у животу и фудбалу? Зар не би сваки клинац који је икада потрчао за лоптом претрпео и већи смрад и већа понижења, само да је могао да буде у кожи човека који једне спарне јулске ноћи поставља лопту на креч, гледа у страну и онда се мирно залеће према голу, спреман да на себе прими сву радост и сву тугу овог света?