'Ukleti' Nijemac - Andreas Breme!

Zar ne bi svaki klinac koji je ikada potrčao za loptom pretrpeo i veći smrad i veća poniženja samo da je mogao da bude u koži čoveka koji jedne sparne julske noći postavlja loptu na kreč, gleda u stranu i onda se mirno zaleće prema golu, spreman da na sebe primi svu radost i svu tugu ovog sveta?

Fudbal 10.10.2014 | 11:45

Kletvi je trebalo dugo da doputuje, poput onih poruka u boci koje posle stotinu godina isplivaju na plaži na suprotnom kraju sveta, ali bila je, kao i svaka prava kletva, neizbežna. Fudbalski bogovi, kao i svaka druga verodostojna božanstva koja drže do sebe, umeju da budu strpljivi i za njih nekoliko leta ili decenija, nama smrtnicima toliko dragocenih, ne znače ama baš ništa.

Nije ni važno, na kraju, ko ga je prokleo. Možda je to bila neka krezuba argentinska baba, možda uplakani Maradona glavom, krvotokom i kudravom frizurom, možda neki pijani Englez koji mu nije mogao oprostiti onaj gol u polufinalu; možda se to desilo baš na našoj Marakani, s jeseni 1996, kada mu je ljuti Srbin u noći u kojoj se Zvezda igrala sa njegovim Kajzerslauternom, gde je došao da dokrajči karijeru, tek uzgred opsovao švapsku majku i poručio mu da je vreme za penziju...

Ili je to bio neki običan čovek, ljut što je Svetsko prvenstvo u Italiji bilo toliko loše, najgore dotad i najgore ubuduće, antipropaganda fudbala, kojeg na ružnim stadionima ni Maradona, ni Bađo, ni Rože Mila nisu mogli da izvuku iz stupora. Pamtićemo ga i duže nego što treba, makar mi na Balkanu, kao poslednji nastup fudbalske reprezentacije koja je bila mnogo bolja od zemlje koju je predstavljala, po dva trenutka Piksijeve magije, po Dejovom promašenom ziceru i po Maradoninom penalu koji je od Ivkovića mogao napraviti svevremenog heroja.

U stvari, bilo je Prvenstvo toliko loše da je čak i FIFA morala da promeni pravila fudbalske igre, relativno radikalno, prvi put još otkako su uvedeni kartoni – tek posle Italije '90, iako to današnjim klincima izgleda neverovatno, zabranjeno je vraćanje lopte golmanu, što je bila omiljena taktika za odugovlačenje, koja je od spektakla toliko često umela da pravi uspavanku.

Andreas Breme – jer je on glavni, nevoljni junak ove priče – tog leta je, jednostavno, bio pravi čovek na pravom mestu. Dovoljno autoritativan da zapoveda i starijima i iskusnijima od sebe, dovoljno dobar da niko ne može ništa da mu prebaci. Sezonu ranije bio je i zvanično među tri najbolja igrača na svetu i bez premca u Italiji, u kojoj je zadužio crno-plavi dres Intera i gde čekao drugare da, poslednji put kao Zapadna Nemačka (mada je Berlinski zid pao protekle jeseni, formalno ujedinjenje dogodiće se tek u oktobru), krenu u pohod na vrh sveta.

Finale, Rim. Argentina ionako oslabljena zbog suspenzija (četvorica su dobila žuti karton protiv Jugoslavije, čak petorica u polufinalu protiv Italije!), imala je igrača manje – Monson je dvadesetak minuta ranije kramponima pocepao Klinsmanovu cevanicu i dobio direktan crveni karton – na pet minuta do kraja kada je Lotar Mateus ćušnuo jedan pas u dubinu. Brkati Rudi Feler, omiljeni Lotarov saigrač u reprezentaciji, stuštio se u šesnaesterac, Roberto Sensini je ispružio nogu poput Dalsima iz Street Fightera, ali Rudi je i te kako umeo da padne.

Argentinci okružuju onog nedoraslog bednika, meksičkog sudiju Kodesala pričaju mu besomučno nešto na španskom, Maradona ga doslovno preklinje da promeni odluku – nije penal, govori Dijego, znajući da je Nemac uvek Nemac, čak i ako je "samo" Zapadni, i da Mateus neće propustiti priliku da postigne gol sa 11 metara. Znajući već tada da je sve izgubljeno.

Nije bio penal, reći će kasnije i Andreas Breme, ali to mu neće biti dovoljno da umilostivi one koji odozgo posmatraju sve.

Loptu ipak ne uzima Mateus, već tip sa plavim loknama i nepokolebljivim pogledom Romela. Breme je tu čast zaslužio koji dan ranije – dao je Englezima čudesnu, nesrećnu, slučajnu golčinu i doveo Nemce pred prag finala – i ni provokacije momaka u plavim dresovima ne mogu da mu sruše koncentraciju.

Golmani su ga mrzeli. Imao je nečuvenu levicu, kojom je izvodio i slobodne udarce, i kornere i ispaljivao projektile iskosa, ali je penale uvek pucao desnom. Kao i ovaj na Olimpiku: Gojkočea ga je pročitao, bacio se unapred i udesno, vrhom rukavice osetio vazduh koji je lopta napravila kada je odskakutala u "malu mrežu", trobojke su se zavijorile na tribinama, a Kajzer Franc je dozvolio sebi da se osmehne, jer je kratki ostatak te tegobne utakmice bio samo formalnost.

Da, mogao je to lako da bude neki drugi fudbaler i mogla je kletva argentinskog naroda da padne i na Felera i na Mateusa, verovatno bi i svaki drugi Nemac – jer Nemac je uvek Nemac, a posebno u finalu Svetskog prvenstva, znaju to i ovi novi Argentinci koji nisu imali šanse u Brazilu – dao taj penal i prekratio muke čovečanstva stavljajući tačku na najodvratniji Mundijal u istoriji, ali sudbina je htela da to bude baš Andreas Breme.

Time je sebe uvrstio u legende. I time je sebi, ako poštujete fudbalske bogove, zapečatio sudbinu.

Heroj nacije, pročitali ste sigurno tu vest negde, danas proživljava najgore dane. Nemački mediji objavili su da je Breme bankrotirao, da je dužan Bogu, narodu i nemačkoj državi najmanje 200.000 evra, zbog čega će ići na sud u decembru, a sasvim moguće i u zatvor. Da stvar bude filmskija i okrutnija, njegov bivši igrač, izvesni Olivijer Štraube kojeg je trenirao u Unterhahingu, ponudio mu je posao perača WC-a kako bi mu "pomogao".

Karma je čudo, reći će oni koji veruju u onostrano – a takav je, sujeveran, svaki fudbalski zaluđenik – i ne bira žrtve. Danas ste na krovu planete, sutra se družite sa fekalijama i ostalim telesnim izlučevinama u javnom klozetu, radite za crkavicu, cimate "mušterije" dok peru ruke i kunete se da ste vi, baš vi, doneli Nemačkoj Mundijal, možda ružan i nezaslužen, ali ipak Mundijal, a oni vas gledaju kao ludaka, razmišljajući da li da pozovu policiju ili osoblje neke ustanove zatvorenog tipa...

No sem pitanja šta će, ako je sjajni Breme, fudbaler magičnog dodira, nepresušne energije i kalvinističke upornosti, ovako nagrabusio, šta će se, ako stvarno neko odozgo sluša sve naše molitve i kletve, desiti sa jednim Pepeom, Robenom, Suarezom ili ostalima koji su manje ili više krivi, dužni i ružni u očima fudbalskih navijač; sem karmičkih i kosmičkih pitanja, Bremeov sunovrat otvara i onaj drugi problem.

Bivši fudbaleri, posebno oni koji su bili zvezde, često ne umeju da se snađu u svetu koji nije ograničen treninzima, karantinima i belim linijama na zelenoj podlozi. Kada se semafori zaposve ugase, a vitrina u kojoj stoje pehari i medalje zapečati, šta dalje? Posebno ako, kao Endi, ne pokažete preveliki talenat ni za trenerski posao, ni za povremena gostovanja na televiziji i u novinama na mestu "stručnog konsultanta".

Fudbaleri, bili pod vendetom ili ne, prečesto liče na bivše zarobljenike koji se na slobodi osećaju beskorisnim kao lik Morgana Frimena iz "Bekstva iz Šošenka", nesnađen van svog sigurnog prostora, ma bio on i kazamat.

Breme je samo jedan od mnogih. Poslednji, brutalan primer.

No, na kraju, zar se ne bismo svi menjali s njim? Zar nije pobedonosni gol u finalu Mundijala veći od svega što možete da uradite u životu i fudbalu? Zar ne bi svaki klinac koji je ikada potrčao za loptom pretrpeo i veći smrad i veća poniženja, samo da je mogao da bude u koži čoveka koji jedne sparne julske noći postavlja loptu na kreč, gleda u stranu i onda se mirno zaleće prema golu, spreman da na sebe primi svu radost i svu tugu ovog sveta?