Круг беде

Након Бајиног оплемењујућег говора о томе како неки пензионисани шпијуни спремају удар у изборној ноћи и то из централе у Тузли, још једном ми се потврдило колика је његова носталгија за данима кад се ту састајао, растајао, обећавао, планирао, братимио и мудровао како је боље да Републику Српску лагано укидају они него ови из Федерације.

Република Српска 08.10.2014 | 07:45

Мајке ми, стварно ће га убити носталгија! Сад се делимо на меке и тврде, јер рече да ови пензионери траже мекшу структуру. К’о бива, он је тврд, а они хоће меке. Што значи да ћемо имати тврде испред меких, онда меке  испред тврдих и на крају све мој до мојега. Ми, иначе, бирамо на своју слику и прилику, а наредних година се ишчуђавамо до  бесвести. Кажу да господар личи на свог пса или пас на господара, шта  год, а мени се чини и да гласачи личе управо на ликове за које гласају,  односно слуге на своје господаре: копирају обличје, попримају исте  манире, очи им се дреље на исти начин кад се паре помену, исту музику  слушају и поцупкују, а и смеју се на исте шале. Кажи ми шта те насмеје,  па да ти кажем ниво писмености и духа.

Ако те насмеје оно: “Ка’ем ја њему ш’а је, ш’а ’оћеш...” или “Вама овакав треба, ципеле 47...”, одмах знам који је ниво и која странка. Већинско гласачко тело, једнако као и кандидати им, познаје само  усмено предање. Политика се кроји на основу рекла-казала, говори се  склапају тако што је свака лаж дозвољена, она шома верује у усмено предање својих вођа да је нека урота белосветска крива што су гладни,  мишљење о светској политици се доноси на основу: “Рек’о је мени један  чо’ек да је Обама ...”, о историји уче из народних песама, па и о људима суде на основу трача, као омиљеног вида усмене књижевности. 

Није потребно наглашавати и ону другу врсту, што ће рећи дилови на реч,  усмено, а предаја лове на тајној локацији. Прочитати? Научити? На страну што је поражавајућа званична стопа неписмености, но замолите неког и од познатијих новинара или професора да вам напише поруку или неки допис у вашем присуству и све ће вам бити јасно колико читају и која је улога  лектора у њиховом животу.

Незнање рађа предрасуде, предрасуде подобног гласача којекаквим сировинама и круг беде се затвара. Колико заиста има неког нацијом неоптерећеног становништва, колико је мултиентичност и национална толерантност заиста присутна, само  упоредите проценат гласача Наше странке, рецимо, са бројем гласача СДА  или ХДЗ-а, а у Републици Српској видети шта се десило са либералима и  зашто успевају наше странке, али не и Наша странка. Интересантно је да  што се више потенцира бошњаштво и јединство, то више кандидата и  претендената, док је на другој страни што већа Србенда, то сиромашнија Република.

Србија је толико србовала да не може да се опорави економски ни за  следећу деценију, а јануара 1991. испринтали су 17 милијарди динара без  договора са другим федералним државама. Хрватска економски тоне све  већајући о ћирилици, а од 1974. до 1979. остваривала је виши удео  инвестиција у БДП-у од Јапана. Занимљиво ми је економски поредити те етапе Босне и Херцеговине у односу на то колико се национално кликтало и фарбало.

Увек се поставља питање да ли сиромаштво рађа национализам  или обратно. Да се подсетимо да смо таман стали мало на ноге са Антом  Марковићем и реформама (и САД су, у очајничком покушају да спрече рат и  распад државе, Марковићу дали бесповратно око 3,5 милијарди долара како  би стабилизовао динар), клели смо се у њега, а изабрали шта смо  изабрали. Кад је почело препуцавање коалиционих партнера о држави,  отишли смо економски (и ратно) у божју матер.

Ваља само упоредити послератни период, односно како је економија  стајала кад је национална реторика била јача, а колики се раст бележио  кад се сарађивало, што преведено на наш начин значи кад политичке елите,уредно дилујући између себе, нису слале ратне покличе у медијски етер.  Или регионално посматрано, односно бивша Југа, коју сада воле звати Југоисточна Европа, а чији је економски пад узрокован добрим делом  неодрживим развојем на кредитима и кад се кренуло ко у клин, ко у плочу, уз прогресивно растући спољнотрговински дефицит.

Сада простор од неких 25 милиона становника, што представља пет посто становништва ЕУ, са  комбинованим бруто домаћим производом од 153 милијарде евра што је мање чак и од један посто БДП-а Европске Уније, представља само скуп  расцепканих тржишта и неинтересантни смо за остатак света, па није тешко ни ономе са једном једином можданом вијугом замислити колико је тек  интересантна за пословање мала БиХ са подељеним економским простором.

Уосталом, бруто национални доходак нам је 72 посто испод просека ЕУ  (1973. године у Југославији је износио 57 посто европског просека, а  осамдесетих година око 50 посто), а по једноставности пословања смо на  131 месту, па кад се то укрсти са неславним индексом перцепције  корупције и подацима о имовинском стању изабраних, стварно нам требају  укрштени чудотворци са свих кандидатских листа или једна комбинована  листа чудотвораца и радохолика.

Можда конститутивност нема цену, али  отишли смо на све начине у три конститутивне материне, па можда да  пробамо неконститутивно да се вадимо и научимо нешто од државе коју смо  по истом рецепту разбуцали.

Светлана Ценић "Дани"