Није све - једно

Ма, није свеједно! Јесу кампање бљутаве, јесу слогани и говори на исти калуп, али не видим зашто би ми живот и даље био на исти калуп.

И власт и опозиција у кампањи за борбу против корупције и криминала, запошљавање, пољопривреду, инфраструктуру и све тако лепо и добро, са посебним акцентом у ФБиХ на држави БиХ, а у Републици Српској да ће је сваки њен изабрани представник у том Сарајеву властитим телом бранити и неће дати пренос надлежности. Којим делом тела, знамо. Нема потребе да се сада бавимо уобичајеном бх. политичком анатомијом, која се обично своди на предњицу, на коју се набија народ, и задњицу, која је подршка образу. Дакле, у том техно звуку разних порука, музике и аплауза, треба да се слудимо толико да бауљајући и у незнању шарамо оловком по листићу.

Ма, није свеједно! Јесу кампање бљутаве, јесу слогани и говори на исти калуп, али не видим зашто би ми живот и даље био на исти калуп.

Једноставно, не верујем ономе ко је имао толико година времена да нешто уради, а није.Понављам: више година, да не кажем и деценија, мог једног јединог живота! А у годинама сам када не опраштам ни један једини упропаштени сат. Знате оно кад вас зову на неку смарачину, па крене убеђивање да је то само један дан или неколико сати, шта је то у целом животу?! Можда кад сам имала двадесет или тридесет. Сад добро размислим, јер ако ћу да губим време, онда ћу радије да гледам у једну тачку престрашена властитим размишљањима, него да се смањујем на столици или штепам ногом ситно док слушам нечији животопис, од сунета или крштења до зрелог доба и несхваћености или успешности,у зависности за шта ме треба(зло)употребити.

Дакле, хоћу промене и то промене у континуитету, фактички, дакле и одређено. Сталне, такорећи. Чим не
ваља, усмрди се или убуђа, одмах на улицу и у јурњаву за посланицима за које си гласао/ла. Да се мења све! Немам више времена, немам више тај лусуз да кажем ону отрцану:

“Дуг је живот”. Ма, шта дуг?! Прође ми највећи део у јурењу властитог репа: прво спасавај целу породицу без игде ичега; кући се једно осам пута; онда сахрањуј једно по једно; објашњавај свакој будали где си била, шта радила и зашто; школуј; уз то таман платим струју, стигла вода, ето телефона;таман се презнојим од шока што ми је стигла пресуда за неки дуг о којем појма нисам имала, оно зову из банке и тако редом. А све то док ме по леђима бије и неподобном проглашава сваки психопата који је умислио да је велики Србин, све бројећи нуле на свом банковном рачуну,а мене зову да откажу договорени посао јер, боже мој, мало би им незгодно било због власти, осетљиви су кад се ја поменем, па да,ето, искажем разумевање за такву ситуацију, али не треба ни тренутка да посумњам колико ме поштују и цене моје знање.Чибе, бре! Чибе у три лепе материне!

Да ми је бар до краја живота да не слушам о “обичним људима”, као да су они на власти необични; о непостојећој “политичкој вољи”, као да је то нешто што треба ракетна штафета са Плутонијума да донесе и као да се не ради о изабраним маздрманима и нашим парама; “поштеном Србину/Хрвату/Бошњаку”, што уобичајено означава оног који се није ничим замерио, па ни властитим ставом, оним “другима”, а никако некорумпираност представника конститутивних; да чекам извођење “пред лице правде”, што указује да је Правда нека тета у чијој смо гузици све док неког не изведу пред њено лице; “топле људске приче”, готово као посебан жанр, у којима се описује обично да неко са неким у љубави и миру живи, можеш мислити, у Босни и Херцеговини! Кад би се још неким људима Уставом могло забранити да помињу част и поштење, да се казне сваки пут кад помену своју “визију”, да се суспендују оног момента кад изјаве да се “несебично боре за свој народ”, мој живот би био скоро по савршен, не баш као Швицарска. Ако на то додам “досљедна примјена Дејтонског споразума”, намећу се две ствари: објаснити да се овде само доследно краде и, друго,да је Дејтонски мировни споразум примењен доследно, црврцко мој би свако у свам атару имао јавна предузећа као гласачке машинерије и партијске депое.Кад би се на истој каси чекало, теже би се продавали бубрези под муда (јер су код нас муда дефицитаран орган, а по бубрезима удара ко стигне) о некој одбрани свог стада.И то да се пучанству да до знања!

А онда доследно по доследнима.

На крају, заболе ме хоће ли Америка и Енглеска да одреде шта им је земља пролетерска, односно ко
су им демократе ове модне сезоне; да ли ће у Будимпешти неко да забаде игле у руке или значке; кога ће Берлин да позове, зашто је Путин примио Додика с ногу, а Ердоан ће Изетбеговићу да поклони турску звечку за изборе. Само молим да их са собом воде оног момента кад изневере у њих инвестирано време,паре и ветар у кандидатска леђа.Кад их човек припита што доведоше којекога,што седе и преговарају са којеким, кажу да су то легитимно изабрани представници народа. Добро. Избори ће зато не би ли нека боља постава дошла, па да видимо чија нана црну легитимно изабрану вуну преде.

Светлана Ценић "Дани"