Nije sve - jedno

Ma, nije svejedno! Jesu kampanje bljutave, jesu slogani i govori na isti kalup, ali ne vidim zašto bi mi život i dalje bio na isti kalup.

I vlast i opozicija u kampanji za borbu protiv korupcije i kriminala, zapošljavanje, poljoprivredu, infrastrukturu i sve tako lepo i dobro, sa posebnim akcentom u FBiH na državi BiH, a u Republici Srpskoj da će je svaki njen izabrani predstavnik u tom Sarajevu vlastitim telom braniti i neće dati prenos nadležnosti. Kojim delom tela, znamo. Nema potrebe da se sada bavimo uobičajenom bh. političkom anatomijom, koja se obično svodi na prednjicu, na koju se nabija narod, i zadnjicu, koja je podrška obrazu. Dakle, u tom tehno zvuku raznih poruka, muzike i aplauza, treba da se sludimo toliko da bauljajući i u neznanju šaramo olovkom po listiću.

Ma, nije svejedno! Jesu kampanje bljutave, jesu slogani i govori na isti kalup, ali ne vidim zašto bi mi život i dalje bio na isti kalup.

Jednostavno, ne verujem onome ko je imao toliko godina vremena da nešto uradi, a nije.Ponavljam: više godina, da ne kažem i decenija, mog jednog jedinog života! A u godinama sam kada ne opraštam ni jedan jedini upropašteni sat. Znate ono kad vas zovu na neku smaračinu, pa krene ubeđivanje da je to samo jedan dan ili nekoliko sati, šta je to u celom životu?! Možda kad sam imala dvadeset ili trideset. Sad dobro razmislim, jer ako ću da gubim vreme, onda ću radije da gledam u jednu tačku prestrašena vlastitim razmišljanjima, nego da se smanjujem na stolici ili štepam nogom sitno dok slušam nečiji životopis, od suneta ili krštenja do zrelog doba i neshvaćenosti ili uspešnosti,u zavisnosti za šta me treba(zlo)upotrebiti.

Dakle, hoću promene i to promene u kontinuitetu, faktički, dakle i određeno. Stalne, takoreći. Čim ne
valja, usmrdi se ili ubuđa, odmah na ulicu i u jurnjavu za poslanicima za koje si glasao/la. Da se menja sve! Nemam više vremena, nemam više taj lusuz da kažem onu otrcanu:

“Dug je život”. Ma, šta dug?! Prođe mi najveći deo u jurenju vlastitog repa: prvo spasavaj celu porodicu bez igde ičega; kući se jedno osam puta; onda sahranjuj jedno po jedno; objašnjavaj svakoj budali gde si bila, šta radila i zašto; školuj; uz to taman platim struju, stigla voda, eto telefona;taman se preznojim od šoka što mi je stigla presuda za neki dug o kojem pojma nisam imala, ono zovu iz banke i tako redom. A sve to dok me po leđima bije i nepodobnom proglašava svaki psihopata koji je umislio da je veliki Srbin, sve brojeći nule na svom bankovnom računu,a mene zovu da otkažu dogovoreni posao jer, bože moj, malo bi im nezgodno bilo zbog vlasti, osetljivi su kad se ja pomenem, pa da,eto, iskažem razumevanje za takvu situaciju, ali ne treba ni trenutka da posumnjam koliko me poštuju i cene moje znanje.Čibe, bre! Čibe u tri lepe materine!

Da mi je bar do kraja života da ne slušam o “običnim ljudima”, kao da su oni na vlasti neobični; o nepostojećoj “političkoj volji”, kao da je to nešto što treba raketna štafeta sa Plutonijuma da donese i kao da se ne radi o izabranim mazdrmanima i našim parama; “poštenom Srbinu/Hrvatu/Bošnjaku”, što uobičajeno označava onog koji se nije ničim zamerio, pa ni vlastitim stavom, onim “drugima”, a nikako nekorumpiranost predstavnika konstitutivnih; da čekam izvođenje “pred lice pravde”, što ukazuje da je Pravda neka teta u čijoj smo guzici sve dok nekog ne izvedu pred njeno lice; “tople ljudske priče”, gotovo kao poseban žanr, u kojima se opisuje obično da neko sa nekim u ljubavi i miru živi, možeš misliti, u Bosni i Hercegovini! Kad bi se još nekim ljudima Ustavom moglo zabraniti da pominju čast i poštenje, da se kazne svaki put kad pomenu svoju “viziju”, da se suspenduju onog momenta kad izjave da se “nesebično bore za svoj narod”, moj život bi bio skoro po savršen, ne baš kao Švicarska. Ako na to dodam “dosljedna primjena Dejtonskog sporazuma”, nameću se dve stvari: objasniti da se ovde samo dosledno krade i, drugo,da je Dejtonski mirovni sporazum primenjen dosledno, crvrcko moj bi svako u svam ataru imao javna preduzeća kao glasačke mašinerije i partijske depoe.Kad bi se na istoj kasi čekalo, teže bi se prodavali bubrezi pod muda (jer su kod nas muda deficitaran organ, a po bubrezima udara ko stigne) o nekoj odbrani svog stada.I to da se pučanstvu da do znanja!

A onda dosledno po doslednima.

Na kraju, zabole me hoće li Amerika i Engleska da odrede šta im je zemlja proleterska, odnosno ko
su im demokrate ove modne sezone; da li će u Budimpešti neko da zabade igle u ruke ili značke; koga će Berlin da pozove, zašto je Putin primio Dodika s nogu, a Erdoan će Izetbegoviću da pokloni tursku zvečku za izbore. Samo molim da ih sa sobom vode onog momenta kad iznevere u njih investirano vreme,pare i vetar u kandidatska leđa.Kad ih čovek pripita što dovedoše kojekoga,što sede i pregovaraju sa kojekim, kažu da su to legitimno izabrani predstavnici naroda. Dobro. Izbori će zato ne bi li neka bolja postava došla, pa da vidimo čija nana crnu legitimno izabranu vunu prede.

Svetlana Cenić "Dani"