Што 'Орлови' лете без 'вјетра' са трибина?!

После меча с Француском, на трошној трави стадиона у Хумској, прилично је јасно да ће репрезентација Србије ка Европском првенству 2016. летети без помоћи "јаког ветра" с трибина. Атмосфера парастоса, без и трунке националног набоја, натерала је многе да повуку занимљиву паралелу о томе како су политичари на изборима пре две године кажњени белим листићима, а фудбалски посланици празним столицама.

Постоји у Италији та никада написана фудбалска мисао: "Не везуј се за људе, него за вољени дрес." Ова сентенца имплементирала се у већем делу фудбалског света, али изгледа не и у – Србији.

Полупразне трибине на пријатељском мечу наше државне селекције и бившег европског и светског шампиона Француске оголиле су сурову истину: Орлови ће, врло вероватно, ка наредном Европском првенству 2016. летети без помоћи "јаког ветра" с трибина. Атмосфера парастоса у Хумској, без и трунке националног набоја, натерала је многе да повуку занимљиву паралелу о томе како су политичари на изборима пре две године кажњени белим листићима, а фудбалски посланици празним столицама у врло атрактивној пријатељској провери.

Баш уочи меча с Галским петловима у јавност је емитована слика из Старе Пазове, на којој један до другог седе Милован Ђорић, председник ФСС Томислав Караџић, Звездан Терзић, Зоран Лаковић и потпредседник Партизана Миле Јовичић. Можда је већем делу јавности досадио тај кружок људи који су зацементирани на власти, можда у њима многи виде персонификацију свих наших фудбалских трагедија, али апатија око државног тима није никаква новост, нити само последица владавине поменутих људи.

Не рачунајући епоху нашег последњег великог тима с којим смо отишли на Мундијал у Француској 1998. године, само два пута је око репрезентације владала еуфорија. Под вођством Илије Петковића и касније Радомира Антића, људи који су патриотским говорима, позивајући се на славне српске војсковође, дизали адреналин и пробудили национални идентитет. Истина и оно најважније – Петковић и Антић имали су озбиљне резултате.

Када су кошаркаши, одбојкаши и ватерполисти почетком овог века у серијама освајали медаље, и то оне најсјајније, фронтмен групе "Забрањено пушење" доктор Неле Карајлић испалио је антологијску мисао:
"Дао бих све медаље ових спортиста за једно полуфинале у фудбалу!"

Незванично сви су се дивили тим речима и његовој искрености, говорили како је фудбал био, јесте и остаће национално мезимче, али чак и после осамостаљења Србије на утакмицама репрезентације недостајало је много тога. Није било жара, оног тако потребног набоја, а није било ни бројности на трибинама. За такву тврдњу довољна су само два примера...

Под командом Хавијера Клементеа, једну од одлучујућих утакмица за пласман на Европско првенство 2008. године Орлови су играли против Финске. Тај меч на Маракани посматрало је свега ОСАМ хиљада људи! Исто тако ни за вечити балкански дерби против Хрватске у прошлом циклусу није се тражила карта више.

"Знате, да смо стварно и искрено волели Југославију, та земља се никада не би распала. Потребно је да нешто много волите и то покажете на стадиону. Пазите, народу је више преко главе продавање магле. Магла се сада подигла, а остали су проблеми. У томе видим основни разлог слабе посете не мечевима репрезентације. И још једна много битна ствар, овде је све подељено на Црвену звезду и Партизан", каже за МОЗЗАРТ Спорт легендарни играч црно-белих и Саутемптона Иван Голац.

Две битне тезе изговорио је наш саговорник у претходном цитату. Овде и дечаци којима је лопта до колена већ знају за слоган патентиран на северној трибини још крајем деведесетих: "Звезда Србија никада Југославија!" Најбројнија навијачка група на овим просторима, Делије север, била је тврдокорна у ставу да не жели да се идентификује са авнојовском Југославијом, прошлим временима и комунистичком заоставштином персонификованом у химни "Хеј, Словени". Отуда је циклус после бродолома на Мундијалу у Немачкој, први који смо играли под именом Србија, чекан у грозничавом расположењу...

Међутим, до неког великог помака није дошло. Чак смо морали да црвенимо пошто је током дерби меча с Португалијом официјелни спикер Воја Недељковић позивао навијаче да се пробуде и јаче подрже Орлове. Дакле, та поларизација, вечито дељење на Звезду и Партизан, засад је једначина с више непознатих са челнике ФСС и велики број селектора.

Поједини навијачи Партизана и данас говоре како их црвени дресови репрезентације сувише подсећају на Звезду, док ови с друге стране Топчидерског брда већ шест година говоре да не могу срцем да навијају за репрезентацију која се налази под ингеренцијом Томислава Караџића. Ту је наравно и неизбежно пребројавање звездаша и партизановаца, авансно критиковање селектора, типа како је морао да се одлучи за већи број "оних других".

Како је у фудбалу све измишљено, одговорни са Теразија 35 могли би да погледају преко границе. Италијани често беже из екстремно подељеног Рима, Шпанци ретко када играју у Мадриду, а и Грци не дочекују своје ривале на модерном Олимпијакосовом здању Караискаки, пошто је то "непријатељска територија" за фанове Панатинаикоса. Ту пошаст клубаштва први је приметио бивши селектор Синиша Михајловић који је Орлове изместио у Нови Сад.
"У Савезу се хвале реновирањем стадиона у унутрашњости. Не видим зашто неке мечеве не бисмо играли у Крушевцу или Нишу? Навијачи у Београду су засићени. А имамо и пример рукометне репрезентације – имали су фантастичну подршку у Нишу и тражили од Савеза да на Чаиру буду редовни домаћини", поручује Иван Голац.

Слоган "цела је нација репрезентација" до сада је углавном примењиван у маркетиншке сврхе. Међутим, серија неуспеха и поменуто клубаштво довело је до тога да су у таблоидима – али и у "мејнстрим" медијима, као и на спортским порталима – читаније приче о петпарачким расправама Томислава Караџића с опонентима, о томе да ли се неко уградио у изградњу куће фудбала, и утицајима са стране приликом избора селектора, него о врхунским партијама Немање Матића и Бранислава Ивановића у Челсију. Те ниске потребе, навика да се анализира свака реченица Томислава Караџића, тешко да ће у ближој будућности довести до преко потребно националног јединства. Томе се одупиру само Срби са оне стране Дрине, из Републике Српске и Херцеговине, који су годинама уназад највернији навијачи наше репрезентације.
"Ми се тренутно налазимо у периоду преживљавања. Много је фрустрације, много је незадовољних. Овде је народ добронамеран према фудбалу, али велико је питање да ли је фудбал добронамеран према народу. Када погледате све те новинске написе, афере у серијама, чудне односе, нормално је да има оних који кажу: Добро, нека се они играју фудбала, а ми ћемо се некако снаћи", поручује за МОЗЗАРТ Спорт социолог спорта Драган Коковић.

Питање је после свега набројаног имамо ли уопште право да тражимо национални тим који би требало да буде редовни учесник великих такмичења. Посебно јер смо записани у историји као земља навијача који су физички насрнули на голмана сопствене репрезентације, а раније брутално вређали Саву Милошевића и Дејана Станковића (они навијачи за чији клуб нису играли). Ту је и она туробна и много, много тужна слика из новембра 2007. године, када смо се опраштали од Европског првенства у Аустрији и Швајцарској: утакмицу у Љутице Богдана пратило је 30 наших и 2.000 пољских навијача, чија песма је парала небо изнад Топчидерског брда.

На све споредне разлоге, и како смо констатовали ниске потребе, накалемио се и један фудбалски. Уз велико поштовање сјајног стручњака какав је Дик Адвокат тешко да ће се неко индентификовати са славним Холанђанином, као што нико није својатао Хавијера Клементеа. А да не говоримо о томе да је наш национални тим препун играча који су морали још као тинејџери да оду из Србије, и за собом нису оставили гомилу фанова, као што су својевремено то радили Мијатовић, Савићевић, Кежман, Жигић, Пантелић...

Али што би рекли у Италији, коначно је дошло време да се не везујемо за људе, него за вољени дрес.

Постоји мишљење да су и људи из маркетинга Савеза могли да ураде бољи посао уочи меча са Француском. Елем, две седмице пре гостовања Триколора ретко ко је знао да ће Бензема, Лорис, Сања и Валбуена газити трошну траву стадиона у Хумској. Такође, цене улазница нису биле мале, посебно јер су овде навијачи одавно постали "љубитељи гратиса".

Ипак, да све не сваљујемо на маркетинг Савеза...

Требало би се присетити догађаја после Мундијала у Африци, када су у продају пуштени нови дресови репрезентације, али је у целој Србији продат мизеран број. Толико мизеран да на Теразијама нису хтели да објаве егзактан податак.

Рећи ћемо само да је број двоцифрен...