Što 'Orlovi' lete bez 'vjetra' sa tribina?!

Posle meča s Francuskom, na trošnoj travi stadiona u Humskoj, prilično je jasno da će reprezentacija Srbije ka Evropskom prvenstvu 2016. leteti bez pomoći "jakog vetra" s tribina. Atmosfera parastosa, bez i trunke nacionalnog naboja, naterala je mnoge da povuku zanimljivu paralelu o tome kako su političari na izborima pre dve godine kažnjeni belim listićima, a fudbalski poslanici praznim stolicama.

Postoji u Italiji ta nikada napisana fudbalska misao: "Ne vezuj se za ljude, nego za voljeni dres." Ova sentenca implementirala se u većem delu fudbalskog sveta, ali izgleda ne i u – Srbiji.

Poluprazne tribine na prijateljskom meču naše državne selekcije i bivšeg evropskog i svetskog šampiona Francuske ogolile su surovu istinu: Orlovi će, vrlo verovatno, ka narednom Evropskom prvenstvu 2016. leteti bez pomoći "jakog vetra" s tribina. Atmosfera parastosa u Humskoj, bez i trunke nacionalnog naboja, naterala je mnoge da povuku zanimljivu paralelu o tome kako su političari na izborima pre dve godine kažnjeni belim listićima, a fudbalski poslanici praznim stolicama u vrlo atraktivnoj prijateljskoj proveri.

Baš uoči meča s Galskim petlovima u javnost je emitovana slika iz Stare Pazove, na kojoj jedan do drugog sede Milovan Đorić, predsednik FSS Tomislav Karadžić, Zvezdan Terzić, Zoran Laković i potpredsednik Partizana Mile Jovičić. Možda je većem delu javnosti dosadio taj kružok ljudi koji su zacementirani na vlasti, možda u njima mnogi vide personifikaciju svih naših fudbalskih tragedija, ali apatija oko državnog tima nije nikakva novost, niti samo posledica vladavine pomenutih ljudi.

Ne računajući epohu našeg poslednjeg velikog tima s kojim smo otišli na Mundijal u Francuskoj 1998. godine, samo dva puta je oko reprezentacije vladala euforija. Pod vođstvom Ilije Petkovića i kasnije Radomira Antića, ljudi koji su patriotskim govorima, pozivajući se na slavne srpske vojskovođe, dizali adrenalin i probudili nacionalni identitet. Istina i ono najvažnije – Petković i Antić imali su ozbiljne rezultate.

Kada su košarkaši, odbojkaši i vaterpolisti početkom ovog veka u serijama osvajali medalje, i to one najsjajnije, frontmen grupe "Zabranjeno pušenje" doktor Nele Karajlić ispalio je antologijsku misao:
"Dao bih sve medalje ovih sportista za jedno polufinale u fudbalu!"

Nezvanično svi su se divili tim rečima i njegovoj iskrenosti, govorili kako je fudbal bio, jeste i ostaće nacionalno mezimče, ali čak i posle osamostaljenja Srbije na utakmicama reprezentacije nedostajalo je mnogo toga. Nije bilo žara, onog tako potrebnog naboja, a nije bilo ni brojnosti na tribinama. Za takvu tvrdnju dovoljna su samo dva primera...

Pod komandom Havijera Klementea, jednu od odlučujućih utakmica za plasman na Evropsko prvenstvo 2008. godine Orlovi su igrali protiv Finske. Taj meč na Marakani posmatralo je svega OSAM hiljada ljudi! Isto tako ni za večiti balkanski derbi protiv Hrvatske u prošlom ciklusu nije se tražila karta više.

"Znate, da smo stvarno i iskreno voleli Jugoslaviju, ta zemlja se nikada ne bi raspala. Potrebno je da nešto mnogo volite i to pokažete na stadionu. Pazite, narodu je više preko glave prodavanje magle. Magla se sada podigla, a ostali su problemi. U tome vidim osnovni razlog slabe posete ne mečevima reprezentacije. I još jedna mnogo bitna stvar, ovde je sve podeljeno na Crvenu zvezdu i Partizan", kaže za MOZZART Sport legendarni igrač crno-belih i Sautemptona Ivan Golac.

Dve bitne teze izgovorio je naš sagovornik u prethodnom citatu. Ovde i dečaci kojima je lopta do kolena već znaju za slogan patentiran na severnoj tribini još krajem devedesetih: "Zvezda Srbija nikada Jugoslavija!" Najbrojnija navijačka grupa na ovim prostorima, Delije sever, bila je tvrdokorna u stavu da ne želi da se identifikuje sa avnojovskom Jugoslavijom, prošlim vremenima i komunističkom zaostavštinom personifikovanom u himni "Hej, Sloveni". Otuda je ciklus posle brodoloma na Mundijalu u Nemačkoj, prvi koji smo igrali pod imenom Srbija, čekan u grozničavom raspoloženju...

Međutim, do nekog velikog pomaka nije došlo. Čak smo morali da crvenimo pošto je tokom derbi meča s Portugalijom oficijelni spiker Voja Nedeljković pozivao navijače da se probude i jače podrže Orlove. Dakle, ta polarizacija, večito deljenje na Zvezdu i Partizan, zasad je jednačina s više nepoznatih sa čelnike FSS i veliki broj selektora.

Pojedini navijači Partizana i danas govore kako ih crveni dresovi reprezentacije suviše podsećaju na Zvezdu, dok ovi s druge strane Topčiderskog brda već šest godina govore da ne mogu srcem da navijaju za reprezentaciju koja se nalazi pod ingerencijom Tomislava Karadžića. Tu je naravno i neizbežno prebrojavanje zvezdaša i partizanovaca, avansno kritikovanje selektora, tipa kako je morao da se odluči za veći broj "onih drugih".

Kako je u fudbalu sve izmišljeno, odgovorni sa Terazija 35 mogli bi da pogledaju preko granice. Italijani često beže iz ekstremno podeljenog Rima, Španci retko kada igraju u Madridu, a i Grci ne dočekuju svoje rivale na modernom Olimpijakosovom zdanju Karaiskaki, pošto je to "neprijateljska teritorija" za fanove Panatinaikosa. Tu pošast klubaštva prvi je primetio bivši selektor Siniša Mihajlović koji je Orlove izmestio u Novi Sad.
"U Savezu se hvale renoviranjem stadiona u unutrašnjosti. Ne vidim zašto neke mečeve ne bismo igrali u Kruševcu ili Nišu? Navijači u Beogradu su zasićeni. A imamo i primer rukometne reprezentacije – imali su fantastičnu podršku u Nišu i tražili od Saveza da na Čairu budu redovni domaćini", poručuje Ivan Golac.

Slogan "cela je nacija reprezentacija" do sada je uglavnom primenjivan u marketinške svrhe. Međutim, serija neuspeha i pomenuto klubaštvo dovelo je do toga da su u tabloidima – ali i u "mejnstrim" medijima, kao i na sportskim portalima – čitanije priče o petparačkim raspravama Tomislava Karadžića s oponentima, o tome da li se neko ugradio u izgradnju kuće fudbala, i uticajima sa strane prilikom izbora selektora, nego o vrhunskim partijama Nemanje Matića i Branislava Ivanovića u Čelsiju. Te niske potrebe, navika da se analizira svaka rečenica Tomislava Karadžića, teško da će u bližoj budućnosti dovesti do preko potrebno nacionalnog jedinstva. Tome se odupiru samo Srbi sa one strane Drine, iz Republike Srpske i Hercegovine, koji su godinama unazad najverniji navijači naše reprezentacije.
"Mi se trenutno nalazimo u periodu preživljavanja. Mnogo je frustracije, mnogo je nezadovoljnih. Ovde je narod dobronameran prema fudbalu, ali veliko je pitanje da li je fudbal dobronameran prema narodu. Kada pogledate sve te novinske napise, afere u serijama, čudne odnose, normalno je da ima onih koji kažu: Dobro, neka se oni igraju fudbala, a mi ćemo se nekako snaći", poručuje za MOZZART Sport sociolog sporta Dragan Koković.

Pitanje je posle svega nabrojanog imamo li uopšte pravo da tražimo nacionalni tim koji bi trebalo da bude redovni učesnik velikih takmičenja. Posebno jer smo zapisani u istoriji kao zemlja navijača koji su fizički nasrnuli na golmana sopstvene reprezentacije, a ranije brutalno vređali Savu Miloševića i Dejana Stankovića (oni navijači za čiji klub nisu igrali). Tu je i ona turobna i mnogo, mnogo tužna slika iz novembra 2007. godine, kada smo se opraštali od Evropskog prvenstva u Austriji i Švajcarskoj: utakmicu u Ljutice Bogdana pratilo je 30 naših i 2.000 poljskih navijača, čija pesma je parala nebo iznad Topčiderskog brda.

Na sve sporedne razloge, i kako smo konstatovali niske potrebe, nakalemio se i jedan fudbalski. Uz veliko poštovanje sjajnog stručnjaka kakav je Dik Advokat teško da će se neko indentifikovati sa slavnim Holanđaninom, kao što niko nije svojatao Havijera Klementea. A da ne govorimo o tome da je naš nacionalni tim prepun igrača koji su morali još kao tinejdžeri da odu iz Srbije, i za sobom nisu ostavili gomilu fanova, kao što su svojevremeno to radili Mijatović, Savićević, Kežman, Žigić, Pantelić...

Ali što bi rekli u Italiji, konačno je došlo vreme da se ne vezujemo za ljude, nego za voljeni dres.

Postoji mišljenje da su i ljudi iz marketinga Saveza mogli da urade bolji posao uoči meča sa Francuskom. Elem, dve sedmice pre gostovanja Trikolora retko ko je znao da će Benzema, Loris, Sanja i Valbuena gaziti trošnu travu stadiona u Humskoj. Takođe, cene ulaznica nisu bile male, posebno jer su ovde navijači odavno postali "ljubitelji gratisa".

Ipak, da sve ne svaljujemo na marketing Saveza...

Trebalo bi se prisetiti događaja posle Mundijala u Africi, kada su u prodaju pušteni novi dresovi reprezentacije, ali je u celoj Srbiji prodat mizeran broj. Toliko mizeran da na Terazijama nisu hteli da objave egzaktan podatak.

Reći ćemo samo da je broj dvocifren...