Тањевић: Сале је рођен за тренера!

У игри Србије се то лепо види, све има - почетак, средњи део и завршетак. Ма, Саша је плејмејкер на тренерској клупи – истакао је искусни стратег.

Тешко да је некога оставио равнодушним мадридски четвртфинални расплет Светског купа, од оних на трибинама до оних који су животни век посветили игри под обручима.

Чак и у „привременој” пензији, крај морског јадранског жала, Богдан Тањевић не може без кошарке, барем у телевизијској форми. Истина, европска тренерска легенда, унапред се ограђује да баш и није преседео крај малог екрана док је трајало такмичење по групама, али елиминације не испушта из видокруга.

- Србија је одиграла једну фантастичну утакмицу против Бразила, а још са Грчком у осмини финала је хватала залет. Квалитетно издање у одбрани и нападу подједнако, од релативно младог сасатава, са изузетком Крстића, мада центар није стар у кошаркашком смислу већ озбиљан играч. То је игра, која гарантује лепу будућност.

Док барем „пола” нације, по старом српком обичају лети, не може да не излети питање прекаљеном тренерском вуку и о шансама у преостале две утакмице, пре него што се погасе светла у Палати спортова, мада је домаћину пао мрак на очи чим је „фурија” остала без „м” од медаље.

- Морам да вам признам да сам се пре четвртфинала у среду увече прилично „обрукао”. Зову ме ваше колеге из Црне Горе тај дан да прогнозирам исход Србија - Бразил и Шпанија - Француска. И ја, уз сва уважавања учесника, закључим да су „кариоке” и домаћин у финој предности. Искрено, да се кладим, не бих ставио, у том тренутку ни пет евра на оне које нисам апострофирао, мислим у себи. Само је недостајало још и то да кажем. Али, после свега, свака част и једнима, и другима.

Хоћете ли, ипак, да се овога пута кладите, Србија или „триколори”?

- Па, да се опечем, не долази у обзир. Али, ако се предомислим, може пет лира да Србија има веће шансе. Највише због квалитета игре који расте како СП „иде” ка најважнијим утакмицама.

Боша Тањевић који има ко зна колико „кошева” пуних клупских и репрезентативних трофеја, да споменемо само европско злато (Италија 1999) и светско сребро (Турска 2010), још нешто апострофира:

- Саша Ђорђевоћ је рођени тренер, гледао сам га када је радио у Тревизу (Бенетон), има ту жицу. У игри Србије се то лепо види, све има - почетак, средњи део и завршетак. Ма, он је плејмејкер на тренерској клупи - није одолео да не буде живописан један други (бивши) организатор игре, са краја шездесетих и доброг дела седамдесетих прошлог века.

Тањевић се осврнуо и на избацивање оних „већ виђених” у финалу.

- Како једна озбиљна екипа у једној тако озбиљној утакмици може толико да потоне на сегменту скока. Па Шпанија има два Гасола од „два и по метра”, па Ибаку који доминира у НБА, готово несхватљиво. Или оне комбинаторике са „гомилом” плејмејкера. Знате, не отвара се увек пасијанс са гомилом карата. Да сам на месту Оренге, код мене би увек предност имао Родригез у односу на Рубиа. Погрешили су и што нису узели Миротића, па су играли без „четворке”, а са три центра на тој позицији. А Борис Диао је искуражио саиграче са оне две тројке на почетку, иако није расни стрелац, али је сакривени плеј на центру. Славили су они са седморицом, а не 12 одличних играча. Вера над препотентношћу, која чим је ударила на „тврдо”, трансформисала се у најнепожељнији облик страха, деструкцију.

Тањевић није сметнуо са ума да Србија на СП није у најјачем могућем саставу.

- Како би тек Србија играла да је ту још Недовић, шта би тек онда чинио Теодосић. А како је тек Марковић искоришћен, до те мере да када се ривал најмање нада, он и погоди, иако му то није прва карактеристика у радном картону. Селекције са некадашњих простора, посебно Србија, имају ту екстра борбеност, једноставно, на спорт се рефлектује историја, за разлику од танког јужноамеричког морала, па и шпанског.