Tanjević: Sale je rođen za trenera!

U igri Srbije se to lepo vidi, sve ima - početak, srednji deo i završetak. Ma, Saša je plejmejker na trenerskoj klupi – istakao je iskusni strateg.

Teško da je nekoga ostavio ravnodušnim madridski četvrtfinalni rasplet Svetskog kupa, od onih na tribinama do onih koji su životni vek posvetili igri pod obručima.

Čak i u „privremenoj” penziji, kraj morskog jadranskog žala, Bogdan Tanjević ne može bez košarke, barem u televizijskoj formi. Istina, evropska trenerska legenda, unapred se ograđuje da baš i nije presedeo kraj malog ekrana dok je trajalo takmičenje po grupama, ali eliminacije ne ispušta iz vidokruga.

- Srbija je odigrala jednu fantastičnu utakmicu protiv Brazila, a još sa Grčkom u osmini finala je hvatala zalet. Kvalitetno izdanje u odbrani i napadu podjednako, od relativno mladog sasatava, sa izuzetkom Krstića, mada centar nije star u košarkaškom smislu već ozbiljan igrač. To je igra, koja garantuje lepu budućnost.

Dok barem „pola” nacije, po starom srpkom običaju leti, ne može da ne izleti pitanje prekaljenom trenerskom vuku i o šansama u preostale dve utakmice, pre nego što se pogase svetla u Palati sportova, mada je domaćinu pao mrak na oči čim je „furija” ostala bez „m” od medalje.

- Moram da vam priznam da sam se pre četvrtfinala u sredu uveče prilično „obrukao”. Zovu me vaše kolege iz Crne Gore taj dan da prognoziram ishod Srbija - Brazil i Španija - Francuska. I ja, uz sva uvažavanja učesnika, zaključim da su „karioke” i domaćin u finoj prednosti. Iskreno, da se kladim, ne bih stavio, u tom trenutku ni pet evra na one koje nisam apostrofirao, mislim u sebi. Samo je nedostajalo još i to da kažem. Ali, posle svega, svaka čast i jednima, i drugima.

Hoćete li, ipak, da se ovoga puta kladite, Srbija ili „trikolori”?

- Pa, da se opečem, ne dolazi u obzir. Ali, ako se predomislim, može pet lira da Srbija ima veće šanse. Najviše zbog kvaliteta igre koji raste kako SP „ide” ka najvažnijim utakmicama.

Boša Tanjević koji ima ko zna koliko „koševa” punih klupskih i reprezentativnih trofeja, da spomenemo samo evropsko zlato (Italija 1999) i svetsko srebro (Turska 2010), još nešto apostrofira:

- Saša Đorđevoć je rođeni trener, gledao sam ga kada je radio u Trevizu (Beneton), ima tu žicu. U igri Srbije se to lepo vidi, sve ima - početak, srednji deo i završetak. Ma, on je plejmejker na trenerskoj klupi - nije odoleo da ne bude živopisan jedan drugi (bivši) organizator igre, sa kraja šezdesetih i dobrog dela sedamdesetih prošlog veka.

Tanjević se osvrnuo i na izbacivanje onih „već viđenih” u finalu.

- Kako jedna ozbiljna ekipa u jednoj tako ozbiljnoj utakmici može toliko da potone na segmentu skoka. Pa Španija ima dva Gasola od „dva i po metra”, pa Ibaku koji dominira u NBA, gotovo neshvatljivo. Ili one kombinatorike sa „gomilom” plejmejkera. Znate, ne otvara se uvek pasijans sa gomilom karata. Da sam na mestu Orenge, kod mene bi uvek prednost imao Rodrigez u odnosu na Rubia. Pogrešili su i što nisu uzeli Mirotića, pa su igrali bez „četvorke”, a sa tri centra na toj poziciji. A Boris Diao je iskuražio saigrače sa one dve trojke na početku, iako nije rasni strelac, ali je sakriveni plej na centru. Slavili su oni sa sedmoricom, a ne 12 odličnih igrača. Vera nad prepotentnošću, koja čim je udarila na „tvrdo”, transformisala se u najnepoželjniji oblik straha, destrukciju.

Tanjević nije smetnuo sa uma da Srbija na SP nije u najjačem mogućem sastavu.

- Kako bi tek Srbija igrala da je tu još Nedović, šta bi tek onda činio Teodosić. A kako je tek Marković iskorišćen, do te mere da kada se rival najmanje nada, on i pogodi, iako mu to nije prva karakteristika u radnom kartonu. Selekcije sa nekadašnjih prostora, posebno Srbija, imaju tu ekstra borbenost, jednostavno, na sport se reflektuje istorija, za razliku od tankog južnoameričkog morala, pa i španskog.