Доктор Сале и 12 жигосаних!

Доктор кошарке и 12 жигосаних пишу нове блиставе странице историје... Нико нема што Србија имаде!

Кошарка 12.09.2014 | 09:45

Дан препун шокова који ће кошаркашки свет памтити много дуго је за нама. Почео је разорном демонстрацијом силе Орлова, а завршен потпуним распадом Црвене фурије, чиме је космичка правда у потпуности задовољена.

После (не)очекиваног тријумфа над Бразилом селектор Саша Ђорђевић тражио је Шпанце у полуфиналу. Не зато што је еуфорија после разваљивања Бразила пробудила оно најгоре у Срба, а то је да мисли да је најбољи после једне (или две) добре партије. Не! Већ из потпуно супротних разлога...
"Ми немамо ту ароганцију да кажемо кога пре желимо. Биће нам част да играмо против било кога. Ако мене лично питате, волео бих да то буде Шпанија. Ако желимо да будемо најбољи, морамо да победимо најбоље", поручио је потпуно смирени и поносни Сале Национале на конференцији за медије после највећег тренерског успеха.

А има и зашто да буде поносан. Када се све ломило о његова леђа, почев од првог дана, када је изашао пред новинаре у "кући кошарке" и објавио шири списак од 29 имена, преко пораза од Новог Зеланда у полупразном Пиониру пред пут у Гранаду и по многима игре испод сваког очекивања у групној фази, Саша Ђорђевић није дозволио да га мрачни и депресивни сценарио прогута. Он је само радио оно што је зацртао од тренутка када је узео врео кромпир у руке.
"Питате ме шта је наш циљ? То је једноставно - да вратимо Србију на стазе победника и приближимо је освајању медаље", биле су његове речи на једној од првих званичних конференција.

Многи су му се, углавном потајно, смејали и ругали, још од самог почетка Сале је био отписан, а његови Орлови прежаљени. Али он је задржао препознатљиви ниво ароганције, чврсто се водио својим ставовима и размишљањима и урадио баш оно што је и планирао - довео национални тим тамо готово до самог врха пирамиде.
"Терен никада не лаже", изјава је коју је један од најбољих европских плејмејкера свих времена говорио још током припрема за Светски куп. Као да је још тада лагано спремао нацију за оно што ће се десити у Шпанији, свестан да ће се сав уложени труд, безброј сати проведених на паркету, сада и крај њега, исплатити!

Србији се десило много тога! Не само разбијачке партије казнене експедиције против Грчке и Бразила, којим се сада диви цео свет. Орлови су, после дрила Саше Ђорђевића, коначно добили потпуно луцидног, не нестабилног Милоша Теодосића, правог лидера ове генерације. Мирослава Радуљицу какав је Србији недостајао годинама, док је у Немањи Бјелици запаљена искра која је, чини се, годинама лагано горела, али никада оваквим сјајем! Богдановића је Сале, очигледно, с намером спустио на земљу током групне фазе и није му дозволио да се разгоропади све док му не да јасан сигнал. Свом верном ученику је показао како да се носи са притиском великих утакмица и да је мање, понекад, више. А када је из младог, доказивања жељног мајстора почела да "кипи" тензија која се временом скупила, настала је права ерупција емоција, а врхунска кошарка није изостала! Свет је угледао будућу светску звезду, због које су Американци увелико почели да уче српски!

Из остатка тима селектор је извукао само оно најбоље, из сваког појединца. Баш као што сваки прави тренер и ради...
"Миран сам, јер знам да имамо квалитет", поручио је Ђорђевић кошаркашком свету, који је после групне фазе Србију у окршају са Грчком одавно прецртао. Није да нису имали материјала за тако нешто, али... Срби су чудо, показало се то по ко зна који пут!

После маестралне игре коју су Орлови пружили против Хелена сви су били у неверици - почев од припадника седме силе, који су све то испратили из првих редова, преко навијача на трибинама, до оних који су меч гледали преко ТВ-а. Једноставно, нико није могао да схвати шта се то десило у главама српских кошаркаша, који као да су преко ноћи доживели толико чекану трансформацију.

Тада су осећања многих почела да се мењају, а прежаљени момци у дресовима са грбом двоглавог орла више нису били тако лоши и небитни.
"Други мисле да смо аутсајдери, моји играчи и ја знамо да нисмо. Идемо да победимо све - тако размишљамо, тако и тренирамо", речи су које довољно говоре о томе колико је српски тм порастао за релативно кратко време, у тренуцима када је све већи број људи, као некада, почео да посматра Србију са страхопоштовањем.

А онда су се десили Бразилци... Тачно 40 минута рапсодије момака у белом, у којој је свака акција, кош, закуцавање, додавање и емоција била проткана сећањем на нека прошла времена. Она у којим је репрезентација крупним корацима газила све пред собом на путу до титуле. Екипа Рубена Мањана осетила је на својој кожи сав бес борбених Орлова, после чега је свима постало кристално јасно - Србија је опет земља кошарке, а наш тим је поново у полуфиналу Мундобаскета у Шпанији!

Приче о тренеру "почетнику", његовим одлукама да (не) позове одређене појединце у национални тим, да са коначног списка избрише Луку Митровића, без превише размишљања одстрани Владу Мицова и на шампионат поведе чак четири центра и дебитанта на позицији крилног центра... Пале су у воду и више нису биле толико интересантне.

Доктор кошарке и 12 жигосаних положили су све испите са перфектним просеком, дежурним критичарима и онима који су само чекали да виде потпуни слом Орлова запушили су уста и нацији донели бескрајну срећу у ова тешка времена.

Не желимо много да залазимо у то какав ће бити исход меча са Француском. Нема потребе. Пустићемо Салета да ради свој посао и уради оно што најбоље зна - да води ову репрезентацију до успеха! Није немогуће да 14. септембра у финалу одгледамо историјски окршај Србије и САД-а. Или можда нови обрачун Србије и Литваније, ко ће га знати...

Овај тим, са седам дебитаната на шампионатима света, без Недовића, Мицова, Ерцега, Лучића, Савановића, Марјановића, Тепића, Мачвана, Митровића, Величковића... већ је оправдао очекивања сваког заљубљеника у кошарку, па и више од тога!

Сада је време да пустимо Орлове да се поиграју са Петловима и направе оно што им је од самог старта Сале Ђорђевић зацртао. Чак и ако не оду у финале, овај успех је већ вредан злата!

Невероватно је, али истинито - и када је најтеже, Србија пронађе начин да буде најбоља...