Марин Чилић - друго чудо Иванишевића

Ваљда ће сада и његово Међугорје више веровати у опипљива чуда, у снагу ума и ината, у Горана и Марина, него у то да Исусова мама мало-мало па наврати у херцеговачки крш да размени коју мисао са тинејџерима...

Да смо мало више празноверни, вероватно бисмо рекли да је то чудо равно оном јављању Госпе из Међугорја, родном месту Марина Чилића.

Но било би то далеко од истине...

Та прича о Госпи, знамо, иде отприлике овако: шесторо тинејџера једног је врелог лета 1981. хватало зјале на брду Црница изнад Међугорја, општина Читлук, задња пошта Херцеговина, када им се указала прелепа млада жена, с бебом у наручју и издиктирала неколико утешних речи.

Јавила се и сутра, и прекосутра, и сваки наредни дан, и већ дуже од три деценије некадашња забит врви од туриста - био је, сећате га се, и онај водоинсталатер Ђовани, из песме Забрањеног пушења "Пиццола сториа ди гранде аморе" - мада Ватикан никада није потврдио да се неко чудо икада догодило у Међугорју. Напротив, чак су и свети оци били врло скептични.

Ех, чудо се из Међугорја десило сада, али на другом крају света, у Њујорку.

За разлику од преваре вештих мештана, ово се истински збило: Марин Чилић, рођен седам година после "указања" Мајке Божје, посвећени католик, пре само 12 месеци био је на ступцима срама светског тениса. Попут нашег Виктора Троицког - добро, Виктор је дуго био посвећенији сплавовима него рекету и мрежи, мада је његов таленат несумњив и сасвим могуће већи од Мариновог - суспендован је због коришћења недозвољених супстанци пронађених у његовом урину након турнира у Минхену.

Ембарго је требало да траје девет месеци, Марин би прескочио прва три гренд слема, потуцао би се ове јесени по локалним челенџерима и скупљао просуте АТП поене, не би био ни позван на УС опен и тенис би остао без приче која се сада осветљава из хиљаду и једног угла: да ли је дошао крај тријумвирату Ђоковић - Надал - Федерер, ко ће бити следећи број један, може ли Чилић икада да понови форму са Флашинг медоуза, јесте ли видели како му је лепа девојка, и томе слично...

Но Марин је, опет за разлику од Виктора - и опет: да ли би прошао исто да је Србин? - добио помиловање, "бан" је трајао само четири месеца, а за време "тиховања" направио је најбољу одлуку у својој каријери и тако сам допринео чуду које ће наше прве сусједе поново натерати да се заљубе у тенис.

Јер ако је њујоршка титула Марина Чилића заиста миракул - а све упућује да јесте - онда се она мирне душе може назвати "Другим чудом Горана Иванишевића". Иванишевић је своједобно исписао највећу победу у историји тениса: са 125. места освојио је Вимблдон, на самом крају каријере, када је већ увелико размишљао да батали рекет и скраси се у свом Сплиту, постао је најслабије рангирани играч с најзначајнијом титулом, а онај други сервис, којим је у петом сету изненадио и уништио Рафтера, остао је уклесан на 12 таблица које чувају најбоље поене у историји спорта.

Баш тај и такав Иванишевић узео је под своје и почео да тренира Чилића, уздрманог суспензијом, али још више недостатком самопоуздања: некадашњи јуниорски број 1 потрошио је четврт века живота, а да није урадио ништа велико у тенису, и то је било сасвим довољно да се црв сумње трансформише у гигантску гусеницу, која уме да окује руке у најважнијим тренуцима.

Мислио је Чилић да ће остати просечан тенисер, који ће деци више причати о томе где је све путовао, него кога је побеђивао.

А онда је, ниоткуда, као његов ментор пре 13 година у белом вимблдонском оделу, Марин срушио мембране у свом мозгу и као у трансу одиграо тих неколико последњих мечева на Артур Ешу.

И ваљда ће сада и његово Међугорје више веровати у опипљива чуда, у снагу ума и ината, у Горана и Марина, него у то да Исусова мама мало-мало па наврати у херцеговачки крш да размени коју мисао с тинејџерима...