Марин Чилић - друго чудо Иванишевића

Ваљда ће сада и његово Међугорје више веровати у опипљива чуда, у снагу ума и ината, у Горана и Марина, него у то да Исусова мама мало-мало па наврати у херцеговачки крш да размени коју мисао са тинејџерима...

Тенис 10.09.2014 | 19:30

Да смо мало више празноверни, вероватно бисмо рекли да је то чудо равно оном јављању Госпе из Међугорја, родном месту Марина Чилића.

Но било би то далеко од истине...

Та прича о Госпи, знамо, иде отприлике овако: шесторо тинејџера једног је врелог лета 1981. хватало зјале на брду Црница изнад Међугорја, општина Читлук, задња пошта Херцеговина, када им се указала прелепа млада жена, с бебом у наручју и издиктирала неколико утешних речи.

Јавила се и сутра, и прекосутра, и сваки наредни дан, и већ дуже од три деценије некадашња забит врви од туриста - био је, сећате га се, и онај водоинсталатер Ђовани, из песме Забрањеног пушења "Пиццола сториа ди гранде аморе" - мада Ватикан никада није потврдио да се неко чудо икада догодило у Међугорју. Напротив, чак су и свети оци били врло скептични.

Ех, чудо се из Међугорја десило сада, али на другом крају света, у Њујорку.

За разлику од преваре вештих мештана, ово се истински збило: Марин Чилић, рођен седам година после "указања" Мајке Божје, посвећени католик, пре само 12 месеци био је на ступцима срама светског тениса. Попут нашег Виктора Троицког - добро, Виктор је дуго био посвећенији сплавовима него рекету и мрежи, мада је његов таленат несумњив и сасвим могуће већи од Мариновог - суспендован је због коришћења недозвољених супстанци пронађених у његовом урину након турнира у Минхену.

Ембарго је требало да траје девет месеци, Марин би прескочио прва три гренд слема, потуцао би се ове јесени по локалним челенџерима и скупљао просуте АТП поене, не би био ни позван на УС опен и тенис би остао без приче која се сада осветљава из хиљаду и једног угла: да ли је дошао крај тријумвирату Ђоковић - Надал - Федерер, ко ће бити следећи број један, може ли Чилић икада да понови форму са Флашинг медоуза, јесте ли видели како му је лепа девојка, и томе слично...

Но Марин је, опет за разлику од Виктора - и опет: да ли би прошао исто да је Србин? - добио помиловање, "бан" је трајао само четири месеца, а за време "тиховања" направио је најбољу одлуку у својој каријери и тако сам допринео чуду које ће наше прве сусједе поново натерати да се заљубе у тенис.

Јер ако је њујоршка титула Марина Чилића заиста миракул - а све упућује да јесте - онда се она мирне душе може назвати "Другим чудом Горана Иванишевића". Иванишевић је своједобно исписао највећу победу у историји тениса: са 125. места освојио је Вимблдон, на самом крају каријере, када је већ увелико размишљао да батали рекет и скраси се у свом Сплиту, постао је најслабије рангирани играч с најзначајнијом титулом, а онај други сервис, којим је у петом сету изненадио и уништио Рафтера, остао је уклесан на 12 таблица које чувају најбоље поене у историји спорта.

Баш тај и такав Иванишевић узео је под своје и почео да тренира Чилића, уздрманог суспензијом, али још више недостатком самопоуздања: некадашњи јуниорски број 1 потрошио је четврт века живота, а да није урадио ништа велико у тенису, и то је било сасвим довољно да се црв сумње трансформише у гигантску гусеницу, која уме да окује руке у најважнијим тренуцима.

Мислио је Чилић да ће остати просечан тенисер, који ће деци више причати о томе где је све путовао, него кога је побеђивао.

А онда је, ниоткуда, као његов ментор пре 13 година у белом вимблдонском оделу, Марин срушио мембране у свом мозгу и као у трансу одиграо тих неколико последњих мечева на Артур Ешу.

И ваљда ће сада и његово Међугорје више веровати у опипљива чуда, у снагу ума и ината, у Горана и Марина, него у то да Исусова мама мало-мало па наврати у херцеговачки крш да размени коју мисао с тинејџерима...