Marin Čilić - drugo čudo Ivaniševića

Valjda će sada i njegovo Međugorje više verovati u opipljiva čuda, u snagu uma i inata, u Gorana i Marina, nego u to da Isusova mama malo-malo pa navrati u hercegovački krš da razmeni koju misao sa tinejdžerima...

Tenis 10.09.2014 | 19:30

Da smo malo više praznoverni, verovatno bismo rekli da je to čudo ravno onom javljanju Gospe iz Međugorja, rodnom mestu Marina Čilića.

No bilo bi to daleko od istine...

Ta priča o Gospi, znamo, ide otprilike ovako: šestoro tinejdžera jednog je vrelog leta 1981. hvatalo zjale na brdu Crnica iznad Međugorja, opština Čitluk, zadnja pošta Hercegovina, kada im se ukazala prelepa mlada žena, s bebom u naručju i izdiktirala nekoliko utešnih reči.

Javila se i sutra, i prekosutra, i svaki naredni dan, i već duže od tri decenije nekadašnja zabit vrvi od turista - bio je, sećate ga se, i onaj vodoinstalater Đovani, iz pesme Zabranjenog pušenja "Piccola storia di grande amore" - mada Vatikan nikada nije potvrdio da se neko čudo ikada dogodilo u Međugorju. Naprotiv, čak su i sveti oci bili vrlo skeptični.

Eh, čudo se iz Međugorja desilo sada, ali na drugom kraju sveta, u Njujorku.

Za razliku od prevare veštih meštana, ovo se istinski zbilo: Marin Čilić, rođen sedam godina posle "ukazanja" Majke Božje, posvećeni katolik, pre samo 12 meseci bio je na stupcima srama svetskog tenisa. Poput našeg Viktora Troickog - dobro, Viktor je dugo bio posvećeniji splavovima nego reketu i mreži, mada je njegov talenat nesumnjiv i sasvim moguće veći od Marinovog - suspendovan je zbog korišćenja nedozvoljenih supstanci pronađenih u njegovom urinu nakon turnira u Minhenu.

Embargo je trebalo da traje devet meseci, Marin bi preskočio prva tri grend slema, potucao bi se ove jeseni po lokalnim čelendžerima i skupljao prosute ATP poene, ne bi bio ni pozvan na US open i tenis bi ostao bez priče koja se sada osvetljava iz hiljadu i jednog ugla: da li je došao kraj trijumviratu Đoković - Nadal - Federer, ko će biti sledeći broj jedan, može li Čilić ikada da ponovi formu sa Flašing medouza, jeste li videli kako mu je lepa devojka, i tome slično...

No Marin je, opet za razliku od Viktora - i opet: da li bi prošao isto da je Srbin? - dobio pomilovanje, "ban" je trajao samo četiri meseca, a za vreme "tihovanja" napravio je najbolju odluku u svojoj karijeri i tako sam doprineo čudu koje će naše prve susjede ponovo naterati da se zaljube u tenis.

Jer ako je njujorška titula Marina Čilića zaista mirakul - a sve upućuje da jeste - onda se ona mirne duše može nazvati "Drugim čudom Gorana Ivaniševića". Ivanišević je svojedobno ispisao najveću pobedu u istoriji tenisa: sa 125. mesta osvojio je Vimbldon, na samom kraju karijere, kada je već uveliko razmišljao da batali reket i skrasi se u svom Splitu, postao je najslabije rangirani igrač s najznačajnijom titulom, a onaj drugi servis, kojim je u petom setu iznenadio i uništio Raftera, ostao je uklesan na 12 tablica koje čuvaju najbolje poene u istoriji sporta.

Baš taj i takav Ivanišević uzeo je pod svoje i počeo da trenira Čilića, uzdrmanog suspenzijom, ali još više nedostatkom samopouzdanja: nekadašnji juniorski broj 1 potrošio je četvrt veka života, a da nije uradio ništa veliko u tenisu, i to je bilo sasvim dovoljno da se crv sumnje transformiše u gigantsku gusenicu, koja ume da okuje ruke u najvažnijim trenucima.

Mislio je Čilić da će ostati prosečan teniser, koji će deci više pričati o tome gde je sve putovao, nego koga je pobeđivao.

A onda je, niotkuda, kao njegov mentor pre 13 godina u belom vimbldonskom odelu, Marin srušio membrane u svom mozgu i kao u transu odigrao tih nekoliko poslednjih mečeva na Artur Ešu.

I valjda će sada i njegovo Međugorje više verovati u opipljiva čuda, u snagu uma i inata, u Gorana i Marina, nego u to da Isusova mama malo-malo pa navrati u hercegovački krš da razmeni koju misao s tinejdžerima...