Ново цртање граница и нови хладни рат

Украјинска криза и рат на крајњим и запуштеним ивицама Европе бацили су свет у неспокој новог хладног рата. Након наде 1989. године због рушења Берлинског зида није било такве узнемирености.

Сад је дошло до заоштравања односа између Запада и Путинове оснажене и ревитализоване Русије. Тако је, ето, бунтовни кијевски Мајдан, ако већ није изродио трећи светски рат свакако је проузроковао други Хладни рат. Барем су стечени сви предуслови за такав исход.

Русија и Запад су заузели позиције, подигли барикаде и прешли на ратоборну реторику. Скуп чланица НАТО у Велсу добио је назив историјског, деликатног и преломног. Први пут проширени НАТО (са источноевропски чланицама) расправља првенствено стратешке и ратне, а не политичке теме. Русија, пак, у тој ситуацији мења своју војну доктрину и јасно је да се односи “два блока” враћају у некадашњу хладноратовску колотечину.

Русија и НАТО с партнерских и савезничких веза прелазе у фазу супарништва, па и потенцијалног непријатељства.

НАТО се својим базама приближава самим руским границама (балтичке државе и Пољска), а систем ракетног противваздушног штита жели да смести Путину под прозором. Тога, практично, није било ни у време СССР. Додуше, постојао је санитарни кордон од земаља Варшавског пакта а Финска, која сада може да промени свој статус, била је неутрална.

Након победоносног завршетка хладног рата, НАТО је стално, како пише лондонски Гардијан, био у грозничавој потрази за новом улогом и применом, а руско понашање око Украјине дало је тој организацији нову шансу за престројавање. Дакле, можемо рећи да је украјинска криза и НАТО и Русији помогла у потрази за изгубљеним идентитетом.

Руски званичници овлаш стално напомињу да је Русија “нуклеарна сила”, а у новој доктрини, очекује се с првим данима јесени, додатно ће се истакнути “могућност упорабе нуклеарних потенцијала ако Русија и њени савезници буду угрожени”. Московске новине напомињу да се неће либити да у нову доктрину ставе и “превентивне нуклеарне ударе”.

"Сада кад су односи са Западом узаврели до тачке кључања, Русија би требало да јасно дефинише одакле може потенцијално да буде угрожена, колико је то реално, у ком се тренутку претња може материјализовати и реализовати, ко је иницијатор и ко стоји иза тих опасности", каже помоћник саветника руског Савета безбедности, Михаил Попов.

На основу тога, додаје, Москва би требало да анализира и пропише деловање и понашање Русије у неутрализовању потенцијалне ратне угрожености за државу, њене грађане и интересе.

Дакле, лествица је подигнута доста високо.

Како се чини, и НАТО и Путинова Русија коначно су се, након година тапкања, вратили коренима јер ваљда другачије не знају да комуницирају и да се понашају. Нашли су смисао свог постојања и пропорционално томе колико Европљанима лица бледе због рата у Украјини, страха од његовог ширења и бојазни од хладне зиме и несташице гаса, НАТО и Русији се враћа крв у образе.

Али, како нам каже колумниста утицајног московског Комерсанта, Максим Јусин, ствари ипак нису ни једностране, ни једноставне јер Русија и НАТО или САД сарађују и партнери су у другом важном светском сукобу - оном са радикалима Исламске државе у Ираку и Сирији гдје учествује и руско и америчко ваздухопловство, а Русија је важан учесник и преговора о нуклеарном програму Ирана.

"У томе сарадње мора да буде, без обзира на то колико једнима и другима она можда била тешка", истиче Јусин.

Али, Украјина је деликатна и компликована јер се ради о сукобу у Европи, а велики број источноевропских и средњевропских земаља, чланица ЕУ, увелико зависи о руском гасу који до њих долази гасоводима кроз немирну и непредвидиву Украјину.

Колико год руски министар спољних послова Сергеј Лавров уверавао да руске снаге не учествују у ратним сукобима у Украјини, данас то више не могу да сакрију ни руски медији. Евидентно је да тамо ратују обучени руски војници под "ознаком" добровољаца. Према проценама НАТО, учествује више од хиљаду руских војника, а московска Независимаја газета говори о готово стотинак погинулих руских држављана у Украјини.

Додуше, треба рећи да се и на украјинској страни, у Националној гарди, бори одређен број страних драговољаца (плаћеника), погтово из Пољске и балтичких држава. Иако Кијев говори о “руској интервенцији”, НАТО се, барем засад, ограничава на “умешаност Русије”. Али, очита присутност руских војника, под каквим год они тамо разлогом или моделом ратовали, даје украјинском рату узнемирујућу димензију и перспективу.

Наиме, украјинска војска је летос покренула прилично успешну офензиву - за само неколико недеља успели су да потисну проруске снаге према Луганску и Доњецку. Али, с доласком септембра ратна срећа се нагло окренула на страну проруских снага. Додуше, та “ратна срећа” је дошла у виду руских војника и додатне ратне технике. Тако су побуњеници и руски добровољци одбацили украјинске снаге од Доњецка и Луганска и запретили освајањем нових територија.

"Руска војска није присутна у Украјини зато да Кремљ припоји Доњецк и Луганск Русији, као што је то учинио с Кримом - сматра политолог Николај Петров, аналитичар руског листа на енглеском језику Тхе Мосцоw Тимес.

Према његовом мишљењу, помоћ руских војника проруским снагама нужна је да спречи њихов ратни (а тиме и политички) пораз јер би у том случају Кијев осигурао излазак на руску границу и контролу над својом
територијом. То Путин не може да допусти. Он је тај, истиче Петров, који жели да контролише и дозира тај сукоб. Од стања на терену, каже Петров, зависиће и број руских добровољаца на страни проруских снага.
Путину у овом тренутку одговара нестабилна Украјина.

Русија има неколико варијанти: она нема ништа против да одужи тај сукоб и на више година, онако како већ деценијама трају руске фантомске творевине Абхазија, Јужна Осетија... Сада је дошло до одређеног примирја које заправо сугерише да би сукоб могао да буде замзнут на дуже време или може да доведе до преговора који би резултовали федерализацијом Украјине и стварањем својеврсне “Републике Руске” на том делу украјинске територије, што је и Путинов циљ.