Велики играч = велики тренер! Може ли то?

Шта мислите, могу ли велики играчи да буду добри тренери или функционери у савезима?

Кошарка 09.09.2014 | 20:45

Генерално гледано, велика репрезентативна окупљања и такмичења дају огромну прилику љубитељима кошарке да на једном месту виде садашње највеће звезде игре под обручима, али и оне који су обележили нека друга времена. Мајсторе свог заната од пре десетак, двадесет и више година, који сада имају неке нове улоге.

Док један део асова после завршене играчке каријере просто дигне руке од кошарке и почне да се бави неким другим послом, само пробрана мањина остаје уз спорт који воле. Да ли као функционери у Савезу, или на тренерској клупи, небитно је. Ове године у Шпанији имали смо, или и даље имамо прилику да гледамо нека врло позната имена, која покушавају да достигну, или престигну ниво који су достигли у неким другим временима и околностима.

На првом месту, ту је селектор Србије Саша Ђорђевић. Капитен једне од највећих генерација које је југословенска кошарка изнедрила, велемајстор какав се ретко рађа, велики стрелац, један од најбољих европских плејмејкера икада и човек који је освојио медаљу на свим највећим такмичењима! Сада, у својој 47. години живота, одлучио је да направи свој први велики искорак у тренерској каријери, узме врео кромпир у руке и потруди се да српској кошарци врати стари сјај. Да га не бисмо урекли, трудићемо се да не причамо много о његовом досадашњем ангажману, већ ћемо се позабавити искључиво оним што Сале Национале има да каже.
"Постоји велика разлика. Када сам био играч живео сам само своја осећања пре сваке утакмице. Сада морам да проживим емоцију сваког играча у тиму. Живим кроз њихову срећу, тугу, сваку њихову емоцију доживим лично. Сада не размишљам само о себи, већ о 12 момака", рекао је Ђорђевић за званични сајт АЦБ лиге једном приликом и тако на можда најсликовитији начин објаснио разлику између играчког и тренерског посла.

Осим великог аса какав је Сале Ђорђевић, из велике Југославије, имамо још неколико имена. Пре свих, Дејана Бодирогу, који је један од потпредседника Кошаркашког савеза Србије, а затим и селектора Словеније, Јура Здовца. Као члан бивше СФРЈ освојио је три злата, два европска (1989. у Југославији и 1991. у Италији) и једно светско (1990. у Аргентини), али и олимпијску бронзу у Сеулу 1989. године. Ђорђевић и Здовц били су саиграчи те 1991. године, а касније су им се путеви раздвојили. Здовц је постао легендарни кошаркаш независне Словеније, а и тренерски посао му иде прилично добро.

На клупском нивоу већ се доказао и освојио шампионате и Куп Словеније (са Олимпијом), првенство БиХ (са Босном), Куп Хрватске (са Сплитом), док је са Змајчекима, у свом првом мандату, освојио четврту позицију на Евробаскету 2009. године. Што је, иначе, највећи репрезентативни успех ове земље.

Селектор Хрватске, Јасмин Репеша, у свом стручном штабу има два врло позната кошаркашка имена - Жана Табака и Славена Римца. Табак је имао изванредну играчку каријеру, крунисану бројним успесима, упркос повредама. Пошто је окачио патике о клин радио је као скаут Њујорк Никса, потом и као помоћни тренер у Реалу (2006-2009), да би се касније отиснуо као први тренер, али без превише успеха. Римац је Цибони лане, у својој првој тренерској сезони, подарио титулу шампиона Јадранске лиге и тако најавио да би могао да направи много бољи посао него у играчким данима.

Врло је интересантна прича шпанског тренера Хуана Оренге. Као играч и репрезентативац Шпаније прошао је кроз "сиву зону", где је освајање медаље био само сан за Фурију. Осим бронзе на Евробаскету у Италији 1991. његова генерација није имала других већих успеха. Тренерски посао посветио је искључиво раду са репрезентативним селекцијама и за сада је имао запажених резултата. Са момцима млађим од 20 година је на првенствима Европе освајао злато (2011), сребро (2007) и бронзу (2010), док је са А тимом узео бронзано одличје у Словенији прошле године.

Сада, са можда највећом генерацијом шпанске кошаркашке репрезентације, има прилику да се у својој земљи докопа светског злата, што би свакако био његов највећи успех до сада.

Једна од најчуднијих прича свакако је она коју је изрежирао селектор Доминиканске Републике Орландо Антига. Наиме, играчка каријера није му била велика, али је и те како привлачио пажњу светских медија. Он је кошарку играо на Универзитету Питсбург, затим је шарао по Порторику и Доминикани, а све то са метком у глави! Као голобради 16-годишњак, Антига је био упуцан у главу, близу левог ока, од стране помахниталог становника Бронкса који је мислио да му је управо Антига гађао кућу трулим јајима у Ноћи вештица. Иако је имао операцију, метак му је био извађен тек шест година касније, када није могао да издржи огроман притисак у глави и неподношљиви бол у уху. Испоставило се да му је метак дошао све до ушног канала и морао је да га извади после хируршке интервенције.

Уместо даље професионалне играчке каријере, он је постао члан чувених Харлем Глобтротерса и тако уписао своје име као први Хиспано и играч који није Афроамериканац још од Боба Карстенса (1942). Имао је надимак Ураган, због своје брзине и вртоглавих потеза.

Сада, Антига води препорођену селекцију Доминиканске Републике, која је догурала до осмине финала, али није могла даље поред Словеније. Ипак, селекција ове карипске државе показала је велику храброст, карактер и да има своје место у друштву најбољих. Иначе, Антига је и сам био члан репрезентације Доминиканске Републике, али без већих успеха.

Селектору Литваније Јонасу Казлаускасу први помоћници су, у европским оквирима, врло познати играчи Гинтарас Крапикас и Дарјуш Машколијунас. Обојица су у репрезентативним каријерама освојили по једну олимпијску бронзу - први у Барселони 1992. године, а други у Сиднеју 2000. С тим што је Крапикас освојио и европско сребро 1995. године у Грчкој. Као помоћник Казлаускаса окитио се сребром прошле године у Словенији, баш као и Машколијунас. Такође, треба нагласити да је председник Кошаркашког савеза Литваније чувени Арвидас Сабонис. О којем, реално, не треба трошити превише речи. Човек је легенда!

Играчки мајстор и један од најинтересантнијих кошаркаша својевремено свакако је симпатични ас Новог Зеланда Перо Камерон. Предводник чувене генерације која је у Индијанаполису 2002. освојила четврто место и апсолутни херој свих становника овог острва на другом крају света, сада је први помоћник српског стратега Ненада Вучинића у тиму Кивија. Који је ове године догурао до осмине финала, чак био врло близу да елиминише Литванију, али је Јонас Валанчијунас спречио велики шок у Барселони.

Слична је прича и са Луком Лонглијем, први аустралијским асом у НБА лиги. Сви они који памте легендарну екипу Чикаго Булса, предвођену Мајклом Џорданом, Скотом Пипеном и Тонијем Кукочем, сећају се и Лонглија. Који је са Биковима освојио три узастопна шампионска прстена (1996-1998), док је са Кенгурима био шампион Океаније 1989. године, а од 2006. члан је и аустралијске Куће славних. Сада, Лонгли помаже Андреју Леманису на клупи националног тима.

Чињеница да сте некада носили дрес репрезентације може бити умногоме корисна, јер већ имате свест о томе како играчима помоћи да савладају притисак великих утакмица. Међутим, јавност неретко створи слику да некадашњи играчки великани морају да постану и велики тренери. Што, генерално, није правило.

То је можда и најбоље недавно објаснио Александар Ђорђевић, који је рекао да можда никада неће бити тренер какав је био играч.
"Волео бих када бих могао да поновим играчке домете, али то је јако тешко. Немам ни времена, не верујем да ћу толико дуго бити тренер. Моја играчка каријера је одавно прошлост и ставио сам је у кутак који јој и припада“, рекао је селектор Орлова у великом интервјуу за НИН.

Међутим, ако ми верујемо у неког, онда је то наш Сале Национале. Верујете ли и ви?