Сјећања: Црвена Звезда - Динамо Кијев (2000.)

Из ове перспективе гледано, та чудесна енергија, радост, па онда и туга – све стало у мање од два сата једног фудбалског меча – били су у неку руку и рефлексија онога што се догађало на овим просторима деведесетих година, али и онога што ће догодити непуна два месеца касније.

Фудбал 26.08.2014 | 09:00

Тог турбулентног лета 2000. године Црвена звезда је играла можда и најважнију утакмицу у новијој историји. После 0:0 у Кијеву у првом мечу последње рунде квалификација за Лигу шампиона, црвено-бели су имали јединствену шансу да на Маракани направе највећи успех после Барија и Токија. Нису успели. Након 90 минута велике борбе Динамо је изборио тријумфалних 1:1 и оставио преко 60.000 Делија на стадиону у сузама.

Утакмица Звезде и Динама имала је предигру која ће, испоставило се касније, бити својеврсна најава великих промена које ће задесети Југославију. На 5. октобар почело је да мирише баш на Маракани. Утакмица против грузијског Торпеда – понајбоље издање Црвене звезде у неколико сезона, победа од 4:0 – и највећа туча навијача и полиције свих времена. Свему је претходила премијера новог летњег хита. "Спаси Србију и убиј се...", песма посвећена Слободану Милошевићу. Топчидер је грмео. Од 20. минута утакмице, па све до почетка другог дела на трибини потпуни хаос. Слике које не бледе: На "север" се пење и Лео Леринц. Иде у испомоћ Делијама. Један од жандарма гледа ка Муслину, показује прстом на Звездиног играча и као да говори: "Гледај шта ради твој фудбалер". Овај само беспомоћно слеже раменима... Утакмица је некако приведена крају, али у том општем лудилу црвено-бели губе реванш у Кутаисију – 0:2.

Црвена звезда је већ после прве утакмице против Торпеда сазнала да ће јој ривал у 3. колу квалификација бити кијевски Динамо и та вест је, слободно се може рећи, обрадовала челнике београдског клуба. Украјински великан је сезону раније стигао до друге фазе елитног такмичења. Годину дана пре тога, избацивши Реал Мадрид, дошао је до полуфинала, а 1998. био је четвртфиналиста ЛШ. У међувремену, понизио је Барсу на Ноу Кампу са 4:0. Ипак, тај тим остао је без два најбоља играча. Шевченко је 1999. отишао у Милан, а Ребров непосредно пред прву утакмицу у Кијеву појачао Тотенхем. То је било сасвим довољно да црвено-бели закључе како имају огромну шансу. С друге стране, Славољуб Муслин је на располагању имао готово комплетан шампионски тим из претходне сезоне. Маракану су напустили само Иван Дудић и Иван Вукомановић. Уз то, Звезда је иза себе имала чудесан пролећни низ од 21 победе и једра пуна самопоуздања.

И ако се после жреба створила атмосфера да су шансе бар 50-50, након 0:0 у Кијеву звездашку јавност захватила је страшна еуфорија. Чињеница је и то да је Динамо прописно потценио црвено-беле, што се најбоље видело из њихове одлуке да се први меч не игра на Олимпијском стадиону, где иначе дочекују све велике ривале. Звезда је угошћена на маленом стадиону на коме овај клуб игра своје првенствене утакмице.

Иако није успео да прође Динамо, Славољуб Муслин је, добрим делом и кроз двомеч с моћним Украјинцима, стекао епитет доброг тактичара, чије идеје могу да одреде ток меча. Било је наравно после реванша у Београду прозивки и на његов рачун – због недовољно офанзивне поставке пре свега – али са ове дистанце гледано Црвена звезда после Муслина није имала тренера који ће успети да својом стратегијом убије игру ривала или га надмудри.

Оцена је многих, и обичних навијача и стручњака да су црвено-бели своју шансу пропустили у Кијеву, а не у Београду. Динамо можда јесте био бољи у тој првој утакмици, али ни Београђани нису били без шанси. Пјановић је погодио стативу, а било је ту и неколико опасних напада који су могли срећније да се окончају. Остаће забележено с тог меча да је Срђан Бајчетић пружио вероватну партију каријере. Ненад Лалатовић уопште није заостајао...
"Због двомеча с Динамом и данас жалим. Та генерација била је дорасла великим европским изазовима", рекао је једном приликом Лалатовић, некадашњи капитен, а сада тренер Црвене звезде.

Изјаве смиреног и увек одмереног Славољуба Муслина непосредно по завршетку утакмице у Кијеву уливале су поверење јавности. Искусни стратег деловао је веома самоуверено...
"Одиграли смо одлично већи део сусрета. Динамо је имао неколико шанси у финишу, али наша одбрана је била на високом нивоу. Мораћемо ипак да будемо бољи у реваншу ако хоћемо да прођемо даље".

На Маракани ће после кијевског Динама гостовати великани попут Милана, Бајерна, ПСВ-а, Глазгов Ренџерса, Роме... али таква хистерија као неколико дана уочи реванша с Кијевљанима и посебно у ноћи између 18. и 19. августа – не памти се. Дуел с Динамом био је на програму у среду, а Звезда је у петак играла против Приштине првенствени меч. Због страховите потражње руководство је најавило да ће улазнице бити пуштене у продају сутрадан у 10 сати ујутро. Хиљаде навијача из унутршњости није ни помишљало да се враћа кући. Остали су да кампују испред Маракане. Први Београђани почели су да пристижу у Љутице Богдана 19. у рану зору. Четири је сата. Најава гужве је већ око "Ужица", а сваки милиметар узбрдо према епицентру представља корак ближе остварењу сна. Озбиљна "змија" формирана је од зграде спортског друштва...
"У три сата сам кренуо од куће и ево, остаћу без севера".

Ништа боље од ових речи једног од несрећника у том реду не може да опише ту еуфорију. И фраза и чињеница – плануле би две Маракане. Или бар да није било столица...

Због свега онога што се догодило против Торпеда виђеније вође навијача и челници клуба позвани су уочи утакмице на разговор код надлежних. Порука јасна и веома гласна: "Онакве прозивке не смеју да се понове или полиција овога пута неће имати милости". И председник је заиста на (М)миру могао да "одгледа утакмицу". Позивање на самоубиство уследило је тек након што је истекло регуларних 90 минута, када је већ свима било јасно да ће Лига шампиона остати само сан.

А на терену Маракане те вечери 23. августа прштало је на све стране. Динамо није дошао да се брани, то ће одмах ставити до знања домаћинима. И није се уплашио пакла који је приредило преко 60.000 људи решених да "збуни бројке на дозиметру". Искуство и знање од којег се човек јежи могао је да види свако ко је бар мало посматрао загревање Украјинаца. Маракана тако нешто до тада није видела. Била је она класична вежба у кругу... Ухватили су се за руке, а онда пикали до изнемоглости. А да лопта не пада на земљу. И тако по пет минута. Баш језиво, за ривале, наравно.

Звезда је одлично ушла у утакмицу. Агресивно, одлучно, што би се рекло јуначки. Такав приступ донео је гол у право време. Имала је та Муслинова дефанзива неку своју драж. У три паса испао је цео тим Динама, а лопта прешла пут – треба нагласити, по земљи – од добрих осамдесетак метара док се није зарила у мрежу Кернозенка. Акцију је започео Леринц, додао до Буњевчевића, овај лепо дубоким пасом нашао Друлића, а онда је после мајсторског заграђивања уследило врхунско додавање у страну за Звездиног бомбардера Бошковића. У секунди су експлодирали и његова левица и читав стадион – 1:0.

Лига шампиона, слава – а тада је ипак била мало већа – и новац коју са собом носи били су на длану. Звезда није имала снаге да снажно стегне шаку. Гол Бјалкевича који ће уследити после свега десетак минута није уништио само један летњи сан већ је, рећи ће многи, умногоме одредио судбину данас посрнулог великана. О дометима те Звезде у елити незахвално је расправљати, међутим, на тај неуспех данас се гледа као на почетак краја славне ере једног великог клуба или пропуштену шансу да се с маргина европских вредности добаци до неких мирнијих вода и тамо у елити годинама мирно плови.

Баш због свега тога не бледи ни сећање на онај непотребни егзибиционизам Леа Леринца, када при резултату од 1:0, а у ситуацији четири на два штиклом себи премешта лопту с ноге на ногу, иако је могао много једноставније да избаци Пјановића самог пред гол. А опет, с друге стране, баш такво самопоуздање, безобразлук и жеља за надигравањем с бољим од себе недостаје новим генерацијама црвено-белих. Па коме сад замерити?

Величина Црвене звезде учинила је да утакмица против Динама не буде сврстана међу највеће у историји клуба. У случају многих других то би сигурно било тако. И поред тога остаће неке приче, урбане легенде или чињенице које ће се препричавати. Једна од оних чаршијских каже да је ни мање ни више него УЕФА била решена да помогне црвено-белима да се домогну Лиге шампиона те 2000. године. Наводно, смучио им се Динамо, хладни и далеки Кијев, па су хтели да окају грехе (погледај оквир) и рехабилитују шампиона којег су се почетком деведесетих одрекли на онакав начин. Стотине хиљада навијача, тада још завидна репутација, славна историја... били су адути Београђана. Бајковита прича сеже дотле да су поглавари европске куће фудбала "омогућили" челницима Звезде договор са судијама. Цветковић и Џајић су, исти извор тврди, такву понуду одбили. Били су наводно убеђени у пролаз. То што је за судију одређен Кирос Васарас из пријатељске нам Грчке послужиће за поткрепљивање оваквих теорија.

А чињенице? Чињенице су следеће: Звезда је почетком овог миленијума играла веома озбиљан фудбал, како год то из ондашње перспективе изгледало. Тада је Маракана и даље била неосвојива тврђава и за великане европског фудбала у које и Динамо из Кијева дефинитивно спада. Реми с једним таквим тимом није се рачунао у победу српског фудбала, а достојанствен опроштај од Европе није се могао баш лако одболовати. И тек да испоштујемо тезе с почетка приче: те августовске вечери Ратко Младић се последњи пут појавио у јавности. Био је на Маракани

Пад у заборав тог првог покушаја Црвене звезде да се врати у европску елиту значајно ће допринети петоокотбарски хаос у Београду. Фудбал је склизнуо у потпуно други план. Људи су са трибина прешли на улице и почела је нека другачија утакмица. Црвена звезда је по други пут у року од 10 година остала у средишту политичких дешавања које јој неће донети ништа добро. Штавише...

Ц. ЗВЕЗДА – ДИНАМО 1:1 (1:1)

МЕСТО: Београд. ДАТУМ: 23. август 2000. СТАДИОН: Маракана. ГЛЕДАЛАЦА: 60.000. СУДИЈА: Кирос Васарас (Грчка). СТРЕЛЦИ: Бошковић 22 – Бјалкевич 33.

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Коцић, Марковић, Глоговац, Бајчетић, Лалатовић, Гвозденовић, Буњевчевић, Бошковић, Леринц, Пјановић, Друлић

ДИНАМО КИЈЕВ: Кернозенко, Хацкевич, Головко, Вашчук, Каха Каладзе, Димитрулин, Јашкин, Несмашњи, Хусин, Бјалкевич, Шатски

Утакмице у квалификацијама у сезони 2000/2001. биле су прве за Црвену звезду у елитном такмичењу од пролећа 1992, када су црвено-бели у последњем колу групе остали без финала Купа шампиона. Због санкција Звезда није имала приступ Европи 1993. и 1994. године, а након што је Савет безбедности 1995. одлучио да српски клубови поново могу у еврокупове УЕФА је пресудила да овдашњим екипама треба обрисати све бодове сакупљене у претходном периоду. У питању је дакле петогодишње рачунање. И уместо да Звезда остане без бодова само у сезонама у којима није играла Европу, Београђанима је обрисано и оно што су постигли две сезоне пре освајања Купа шампиона, као и у сезони 1990/1991. Бодови из само те три године били су довољни за Лигу шампиона 1995, али уместо тога, некадашњи првак Европе је с нулом послат у ранг клубова из Малте, Фарских Острва, Андоре... па је морао у квалификације за Куп УЕФА. Иако је био шампион своје земље. Правила Европске куће фудбала тада су била другачија...

Примера ради Црвена звезда је на крају сезоне 1988/1989. по коефицијенту УЕФА била 17. клуб у Европи. Годину дана касније попела се на 13. позицију, а у сезони 1990/1991. стигла је до четвртог места. У моменту брисања са листе (крај 1992) црвено-бели су девети, а иза њих Реал, Ливерпул, Бајерн, Манчестер Јунајтед...