Sjećanja: Crvena Zvezda - Dinamo Kijev (2000.)

Iz ove perspektive gledano, ta čudesna energija, radost, pa onda i tuga – sve stalo u manje od dva sata jednog fudbalskog meča – bili su u neku ruku i refleksija onoga što se događalo na ovim prostorima devedesetih godina, ali i onoga što će dogoditi nepuna dva meseca kasnije.

Fudbal 26.08.2014 | 09:00

Tog turbulentnog leta 2000. godine Crvena zvezda je igrala možda i najvažniju utakmicu u novijoj istoriji. Posle 0:0 u Kijevu u prvom meču poslednje runde kvalifikacija za Ligu šampiona, crveno-beli su imali jedinstvenu šansu da na Marakani naprave najveći uspeh posle Barija i Tokija. Nisu uspeli. Nakon 90 minuta velike borbe Dinamo je izborio trijumfalnih 1:1 i ostavio preko 60.000 Delija na stadionu u suzama.

Utakmica Zvezde i Dinama imala je predigru koja će, ispostavilo se kasnije, biti svojevrsna najava velikih promena koje će zadeseti Jugoslaviju. Na 5. oktobar počelo je da miriše baš na Marakani. Utakmica protiv gruzijskog Torpeda – ponajbolje izdanje Crvene zvezde u nekoliko sezona, pobeda od 4:0 – i najveća tuča navijača i policije svih vremena. Svemu je prethodila premijera novog letnjeg hita. "Spasi Srbiju i ubij se...", pesma posvećena Slobodanu Miloševiću. Topčider je grmeo. Od 20. minuta utakmice, pa sve do početka drugog dela na tribini potpuni haos. Slike koje ne blede: Na "sever" se penje i Leo Lerinc. Ide u ispomoć Delijama. Jedan od žandarma gleda ka Muslinu, pokazuje prstom na Zvezdinog igrača i kao da govori: "Gledaj šta radi tvoj fudbaler". Ovaj samo bespomoćno sleže ramenima... Utakmica je nekako privedena kraju, ali u tom opštem ludilu crveno-beli gube revanš u Kutaisiju – 0:2.

Crvena zvezda je već posle prve utakmice protiv Torpeda saznala da će joj rival u 3. kolu kvalifikacija biti kijevski Dinamo i ta vest je, slobodno se može reći, obradovala čelnike beogradskog kluba. Ukrajinski velikan je sezonu ranije stigao do druge faze elitnog takmičenja. Godinu dana pre toga, izbacivši Real Madrid, došao je do polufinala, a 1998. bio je četvrtfinalista LŠ. U međuvremenu, ponizio je Barsu na Nou Kampu sa 4:0. Ipak, taj tim ostao je bez dva najbolja igrača. Ševčenko je 1999. otišao u Milan, a Rebrov neposredno pred prvu utakmicu u Kijevu pojačao Totenhem. To je bilo sasvim dovoljno da crveno-beli zaključe kako imaju ogromnu šansu. S druge strane, Slavoljub Muslin je na raspolaganju imao gotovo kompletan šampionski tim iz prethodne sezone. Marakanu su napustili samo Ivan Dudić i Ivan Vukomanović. Uz to, Zvezda je iza sebe imala čudesan prolećni niz od 21 pobede i jedra puna samopouzdanja.

I ako se posle žreba stvorila atmosfera da su šanse bar 50-50, nakon 0:0 u Kijevu zvezdašku javnost zahvatila je strašna euforija. Činjenica je i to da je Dinamo propisno potcenio crveno-bele, što se najbolje videlo iz njihove odluke da se prvi meč ne igra na Olimpijskom stadionu, gde inače dočekuju sve velike rivale. Zvezda je ugošćena na malenom stadionu na kome ovaj klub igra svoje prvenstvene utakmice.

Iako nije uspeo da prođe Dinamo, Slavoljub Muslin je, dobrim delom i kroz dvomeč s moćnim Ukrajincima, stekao epitet dobrog taktičara, čije ideje mogu da odrede tok meča. Bilo je naravno posle revanša u Beogradu prozivki i na njegov račun – zbog nedovoljno ofanzivne postavke pre svega – ali sa ove distance gledano Crvena zvezda posle Muslina nije imala trenera koji će uspeti da svojom strategijom ubije igru rivala ili ga nadmudri.

Ocena je mnogih, i običnih navijača i stručnjaka da su crveno-beli svoju šansu propustili u Kijevu, a ne u Beogradu. Dinamo možda jeste bio bolji u toj prvoj utakmici, ali ni Beograđani nisu bili bez šansi. Pjanović je pogodio stativu, a bilo je tu i nekoliko opasnih napada koji su mogli srećnije da se okončaju. Ostaće zabeleženo s tog meča da je Srđan Bajčetić pružio verovatnu partiju karijere. Nenad Lalatović uopšte nije zaostajao...
"Zbog dvomeča s Dinamom i danas žalim. Ta generacija bila je dorasla velikim evropskim izazovima", rekao je jednom prilikom Lalatović, nekadašnji kapiten, a sada trener Crvene zvezde.

Izjave smirenog i uvek odmerenog Slavoljuba Muslina neposredno po završetku utakmice u Kijevu ulivale su poverenje javnosti. Iskusni strateg delovao je veoma samouvereno...
"Odigrali smo odlično veći deo susreta. Dinamo je imao nekoliko šansi u finišu, ali naša odbrana je bila na visokom nivou. Moraćemo ipak da budemo bolji u revanšu ako hoćemo da prođemo dalje".

Na Marakani će posle kijevskog Dinama gostovati velikani poput Milana, Bajerna, PSV-a, Glazgov Rendžersa, Rome... ali takva histerija kao nekoliko dana uoči revanša s Kijevljanima i posebno u noći između 18. i 19. avgusta – ne pamti se. Duel s Dinamom bio je na programu u sredu, a Zvezda je u petak igrala protiv Prištine prvenstveni meč. Zbog strahovite potražnje rukovodstvo je najavilo da će ulaznice biti puštene u prodaju sutradan u 10 sati ujutro. Hiljade navijača iz unutršnjosti nije ni pomišljalo da se vraća kući. Ostali su da kampuju ispred Marakane. Prvi Beograđani počeli su da pristižu u Ljutice Bogdana 19. u ranu zoru. Četiri je sata. Najava gužve je već oko "Užica", a svaki milimetar uzbrdo prema epicentru predstavlja korak bliže ostvarenju sna. Ozbiljna "zmija" formirana je od zgrade sportskog društva...
"U tri sata sam krenuo od kuće i evo, ostaću bez severa".

Ništa bolje od ovih reči jednog od nesrećnika u tom redu ne može da opiše tu euforiju. I fraza i činjenica – planule bi dve Marakane. Ili bar da nije bilo stolica...

Zbog svega onoga što se dogodilo protiv Torpeda viđenije vođe navijača i čelnici kluba pozvani su uoči utakmice na razgovor kod nadležnih. Poruka jasna i veoma glasna: "Onakve prozivke ne smeju da se ponove ili policija ovoga puta neće imati milosti". I predsednik je zaista na (M)miru mogao da "odgleda utakmicu". Pozivanje na samoubistvo usledilo je tek nakon što je isteklo regularnih 90 minuta, kada je već svima bilo jasno da će Liga šampiona ostati samo san.

A na terenu Marakane te večeri 23. avgusta prštalo je na sve strane. Dinamo nije došao da se brani, to će odmah staviti do znanja domaćinima. I nije se uplašio pakla koji je priredilo preko 60.000 ljudi rešenih da "zbuni brojke na dozimetru". Iskustvo i znanje od kojeg se čovek ježi mogao je da vidi svako ko je bar malo posmatrao zagrevanje Ukrajinaca. Marakana tako nešto do tada nije videla. Bila je ona klasična vežba u krugu... Uhvatili su se za ruke, a onda pikali do iznemoglosti. A da lopta ne pada na zemlju. I tako po pet minuta. Baš jezivo, za rivale, naravno.

Zvezda je odlično ušla u utakmicu. Agresivno, odlučno, što bi se reklo junački. Takav pristup doneo je gol u pravo vreme. Imala je ta Muslinova defanziva neku svoju draž. U tri pasa ispao je ceo tim Dinama, a lopta prešla put – treba naglasiti, po zemlji – od dobrih osamdesetak metara dok se nije zarila u mrežu Kernozenka. Akciju je započeo Lerinc, dodao do Bunjevčevića, ovaj lepo dubokim pasom našao Drulića, a onda je posle majstorskog zagrađivanja usledilo vrhunsko dodavanje u stranu za Zvezdinog bombardera Boškovića. U sekundi su eksplodirali i njegova levica i čitav stadion – 1:0.

Liga šampiona, slava – a tada je ipak bila malo veća – i novac koju sa sobom nosi bili su na dlanu. Zvezda nije imala snage da snažno stegne šaku. Gol Bjalkeviča koji će uslediti posle svega desetak minuta nije uništio samo jedan letnji san već je, reći će mnogi, umnogome odredio sudbinu danas posrnulog velikana. O dometima te Zvezde u eliti nezahvalno je raspravljati, međutim, na taj neuspeh danas se gleda kao na početak kraja slavne ere jednog velikog kluba ili propuštenu šansu da se s margina evropskih vrednosti dobaci do nekih mirnijih voda i tamo u eliti godinama mirno plovi.

Baš zbog svega toga ne bledi ni sećanje na onaj nepotrebni egzibicionizam Lea Lerinca, kada pri rezultatu od 1:0, a u situaciji četiri na dva štiklom sebi premešta loptu s noge na nogu, iako je mogao mnogo jednostavnije da izbaci Pjanovića samog pred gol. A opet, s druge strane, baš takvo samopouzdanje, bezobrazluk i želja za nadigravanjem s boljim od sebe nedostaje novim generacijama crveno-belih. Pa kome sad zameriti?

Veličina Crvene zvezde učinila je da utakmica protiv Dinama ne bude svrstana među najveće u istoriji kluba. U slučaju mnogih drugih to bi sigurno bilo tako. I pored toga ostaće neke priče, urbane legende ili činjenice koje će se prepričavati. Jedna od onih čaršijskih kaže da je ni manje ni više nego UEFA bila rešena da pomogne crveno-belima da se domognu Lige šampiona te 2000. godine. Navodno, smučio im se Dinamo, hladni i daleki Kijev, pa su hteli da okaju grehe (pogledaj okvir) i rehabilituju šampiona kojeg su se početkom devedesetih odrekli na onakav način. Stotine hiljada navijača, tada još zavidna reputacija, slavna istorija... bili su aduti Beograđana. Bajkovita priča seže dotle da su poglavari evropske kuće fudbala "omogućili" čelnicima Zvezde dogovor sa sudijama. Cvetković i Džajić su, isti izvor tvrdi, takvu ponudu odbili. Bili su navodno ubeđeni u prolaz. To što je za sudiju određen Kiros Vasaras iz prijateljske nam Grčke poslužiće za potkrepljivanje ovakvih teorija.

A činjenice? Činjenice su sledeće: Zvezda je početkom ovog milenijuma igrala veoma ozbiljan fudbal, kako god to iz ondašnje perspektive izgledalo. Tada je Marakana i dalje bila neosvojiva tvrđava i za velikane evropskog fudbala u koje i Dinamo iz Kijeva definitivno spada. Remi s jednim takvim timom nije se računao u pobedu srpskog fudbala, a dostojanstven oproštaj od Evrope nije se mogao baš lako odbolovati. I tek da ispoštujemo teze s početka priče: te avgustovske večeri Ratko Mladić se poslednji put pojavio u javnosti. Bio je na Marakani

Pad u zaborav tog prvog pokušaja Crvene zvezde da se vrati u evropsku elitu značajno će doprineti petookotbarski haos u Beogradu. Fudbal je skliznuo u potpuno drugi plan. Ljudi su sa tribina prešli na ulice i počela je neka drugačija utakmica. Crvena zvezda je po drugi put u roku od 10 godina ostala u središtu političkih dešavanja koje joj neće doneti ništa dobro. Štaviše...

C. ZVEZDA – DINAMO 1:1 (1:1)

MESTO: Beograd. DATUM: 23. avgust 2000. STADION: Marakana. GLEDALACA: 60.000. SUDIJA: Kiros Vasaras (Grčka). STRELCI: Bošković 22 – Bjalkevič 33.

CRVENA ZVEZDA: Kocić, Marković, Glogovac, Bajčetić, Lalatović, Gvozdenović, Bunjevčević, Bošković, Lerinc, Pjanović, Drulić

DINAMO KIJEV: Kernozenko, Hackevič, Golovko, Vaščuk, Kaha Kaladze, Dimitrulin, Jaškin, Nesmašnji, Husin, Bjalkevič, Šatski

Utakmice u kvalifikacijama u sezoni 2000/2001. bile su prve za Crvenu zvezdu u elitnom takmičenju od proleća 1992, kada su crveno-beli u poslednjem kolu grupe ostali bez finala Kupa šampiona. Zbog sankcija Zvezda nije imala pristup Evropi 1993. i 1994. godine, a nakon što je Savet bezbednosti 1995. odlučio da srpski klubovi ponovo mogu u evrokupove UEFA je presudila da ovdašnjim ekipama treba obrisati sve bodove sakupljene u prethodnom periodu. U pitanju je dakle petogodišnje računanje. I umesto da Zvezda ostane bez bodova samo u sezonama u kojima nije igrala Evropu, Beograđanima je obrisano i ono što su postigli dve sezone pre osvajanja Kupa šampiona, kao i u sezoni 1990/1991. Bodovi iz samo te tri godine bili su dovoljni za Ligu šampiona 1995, ali umesto toga, nekadašnji prvak Evrope je s nulom poslat u rang klubova iz Malte, Farskih Ostrva, Andore... pa je morao u kvalifikacije za Kup UEFA. Iako je bio šampion svoje zemlje. Pravila Evropske kuće fudbala tada su bila drugačija...

Primera radi Crvena zvezda je na kraju sezone 1988/1989. po koeficijentu UEFA bila 17. klub u Evropi. Godinu dana kasnije popela se na 13. poziciju, a u sezoni 1990/1991. stigla je do četvrtog mesta. U momentu brisanja sa liste (kraj 1992) crveno-beli su deveti, a iza njih Real, Liverpul, Bajern, Mančester Junajted...