О Свецима, Куману, Тадићу, Ле Тисијеу...

Први контакт с лоптом на Енфилду Душана Тадића, тамо уз леву аут-линију када је примио лопту, претрчао бека и потом одиграо тачан пас, када је показао да стварно зна фудбал, најзначајнији који ће имати на Острву, а посебно у Саутемптону. Тај потез изазвао је колективни уздах олакшања на југу Енглеске и показао да Тадић није њихов нови Али Дија.

Фудбал 26.08.2014 | 08:45

Само онај ко не зна фудбалску историју могао је тако лако да прецрта Саутемптон. Тим с југа Енглеске био је омиљени предмет спрдње читавог лета: након што су га богатији клубови очерупали, укравши сав таленат који је од црвено-белих направио хит претходна два првенства, интернетом су кружиле фотографије усамљеног Роналда Кумана у тренинг центру, са чуњевима уместо играча, а клубу чија је заштитница Мајка Божја, клубу на чијем се стадиону она песма о марширајућим свецима пева гласније, веселије и значајније него било где на свету, прорицана је брза, нелагодна смрт и неизбежни повратак у Чемпионшип.

Но било је довољно свега једно полувреме да се све Неверне Томе убеде у супротно. Једино је Челси, најзад скоцкан према Мурињовим узусима, у првом колу пружио лепшу, а свакако ефикаснију игру од момака који су се први пут у званичној утакмици срели на светој трави Енфилда.

Велики стадион био је тих и нервозан већи део меча, Роџерс је до Стариџовог гола изгледао као да му је одједном пао шећер, Ливерпул је гњавио лопту и навијаче, дух одсутног Суареза претио је да прекрије рано недељно преподне, а Саутемптонови момци су везли своју игру, због које су већ неколико година омиљени „други тим“ сваког љубитеља Премијер лиге.

Навијачи Саутемптона, братија која се куне у један освојени ФА куп, у Алана Бола, Кевина Кигена, Џејмса Битија, која је гледала Герета Бејла и Теа Волкота када нико није чуо за њих – уистину, Саутемптон је постао нека врста ововременог Вест Хема, с талентима који из Академије излазе као на траци – знали су да ће њихов тим играти добро. Храбро и брзо ако ништа друго.

То је постао Саутемптонов начин, већ оне сезоне када су дотакли дно у Лиги један, а Куман, плавушан разорне левице који је цепао мреже на начин који ће достићи само Синиша Михајловић (незванично ривалство двојице бомбардера био је натрен таблета светског фудбала деведесетих), бек који је увек стремио напред, не би повукао ручну, знали су и то...

Оно што нису знали и оно од чега су највише стрепели, био је – Душан Тадић.

Не само због презимена које има ону помало збуњујућу квачицу, ни зато што таква презимена генерално на Острву и даље, упркос Видићу, Ивановићу и Новаку Ђоковићу, изазивају подозрење и незгодна питања о претпрошлој деценији, не ни због цене која је многима изгледала претерано (не и Куману: Тадић је био један од његових услова, заједно са Грацијаном Пелеом, и кад већ није могао да га има у Фејенорду, учинио је све да га намами у свој британски одред)...

Једноставно, сваки нападач, сваки извикани мајстор с лоптом, свако појачање, у очима навијача Саутемптона изазива наду и немир, и сећање на два фудбалера која су обележила историју клуба и града, једнако као шокантна победа над Манчестер Јунајтедом у финалу ФА купа 1976, једнако као и несрећа Титаника, која је у црно завила више од 500 породица, а чувену луку занавек довела на зло име...

Први је, наравно, „Ле Год“. Метју ле Тисије, сопственик набоље „пуне“ коју је модерни енглески фудбал икада видео, зачудни тип са необичног острва Гернзи, магични фудбалер и човек каквих болно недостаје овом спорту.

Легендарни Мет био је зачин који је недостајао јакој енглеској репрезентацији да врати фудбал кући 1996. године: био је тада на врхунцу своје каријере, постизао је голове који и данас имају више прегледа на Јутјубу од многих извиканих српских спортских и естрадних звездица, али имао је своје фалинке и селектори селекције с три лава на грудима га нису волели ни промил као верници са тадашњег стадиона Дел.

Мајстор разнорног шута и скоро непогрешиви егзекутор пенала често је кокетирао с превеликом килажом, а још чешће га је мрзело да тренира, ни приватно, приде, није био светац – једном је чак желео да намести утакмицу у којој је играо, што ће касније признати у својој аутобиографији непреводивог назива „Такинг тхе Тисс“ – али купио је навијаче тиме што је остављао срце на терен, и што је тај орган завештао само једном клубу, одбијајући спремно зов оних који су му обећавали луксузне куле и много занимљивије градове од Саутемптона...

Свеци с њим никада неће освојити трофеј, али навијачима то није било толико важно: док год су свог бога могли да гледају сваке суботе како дели анђеоске лекције из фудбала и љубави, било је то сасвим довољно.

А други... Ех, други. Као флека на свадбеном оделу коју видите тек на израђеним фотографијама, као виц који вам сви причају иза леђа, подгуркујући се када уђете у собу, као лош аматерски порнић који су вам украли с телефона – трансфер блама, укратко – то друго „славно“ појачање Саутемптона, којег су се навијачи прибојавали када су чули за Душана Тадића, заслужан је за вероватно најневероватнију, најбизарнију, најфилмскију (ако сте љубитељ слепстик комедије) причу у две и по деценије Премијер лиге.

Звао се Али Дија, и о њему би се дао написати читав роман, а камоли неколико пасуса у свитање нове сезоне Премијер лиге.

У најкраћим могућим цртама: Али Дија, аматерски фудбалер и лош студент Универзитета у Портсмуту, није одустао када је схватио да нема довољно талента да прође ни у нижим лигама Енглеске, а камоли у Премијершипу. Уместо тога, његов ортак је позвао тадашњег менаџера Саутемптона Грема Сунеса – великог, великог фудбалера и утолико више јадног стручњака – представио се као Жорж Веа (у том тренутку најбољи фудбалер на планети) и понудио му свог рођака, неоткривеног талента, репрезентативца Сенегала који тренутно нема ангажман, мада је последњу полусезону провео у Пари Сен Жермену.

Година је била 1996, месец новембар, и ако постоји олакшавајућа околност за Сунеса, то је што тада није било интернета ни снимака на сајтовима, свет је и даље био превелико село да би тврдње „Жоржа Вее“ биле лако проверљиве, а ни Шкот није био нарочито бистар... Зато је Сенегалцу понудио уговор на месец дана, тек да запиша територију и предупреди конкуренцију.

У бизарном обрту, налик на филмове недавно преминулог Робина Вилијамса, Ле Тисије се на утакмици против Лидса повредио, а уместо њега у игру је, са бројем 33 на леђима црвено-белог пругастог дреса, ушао тај „сенегалски суперстар“.

Одмах се видело да нешто није у реду. Дија је изгледао као што би већина нас изгледала у сусрету са спремним момцима из Премијер лиге, па и више од тога: није умео да прими лопту, ни да се постави, чак ни да потрчи како треба. Био је нешто између Бамбија који се клиза на леду и муве зунзаре која лети у круг пре него што се фљасне о прозор. Шта год да је био, није био фудбалер, и то је постало свима јасно и пре него што су истекла 22 минута, колико је провео на терену пре него што га је посрамљени менаџер извео. Додуше, остварио је свој сан и уписао наступ у Премијершипу...

Ако је Метју ле Тисије дао присталицама Саутемптона наду да постоји узвишено биће, Али Дија их је убедио да то биће вероватно воли да се зеза са свима нама. Од те 1996. кроз црвено-бели дрес прошло је на стотине играча, али свака је нова аквизиција била дочекивана с нестрпљењем и грашкама зноја на челима, уз „Само да се не понови Али Дија“ уместо Оченаша и Здравомарије...

И зато је први контакт с лоптом на Енфилду Душана Тадића, тамо уз леву аут-линију када је примио лопту, претрчао бека и потом одиграо тачан пас, када је показао да стварно зна фудбал, најзначајнији који ће имати на Острву, а посебно у Саутемптону. Тај потез изазвао је колективни уздах олакшања на југу Енглеске, и показао да Тадић није њихов нови Али Дија.

А она луцидна „штикла“, финта коју редак српски фудбалер уме да изведе тако лако и без муке, она асистенција за гол, била је нада да ће Тадић можда бити њихов нови Мет ле Тисије...