O Svecima, Kumanu, Tadiću, Le Tisijeu...

Prvi kontakt s loptom na Enfildu Dušana Tadića, tamo uz levu aut-liniju kada je primio loptu, pretrčao beka i potom odigrao tačan pas, kada je pokazao da stvarno zna fudbal, najznačajniji koji će imati na Ostrvu, a posebno u Sautemptonu. Taj potez izazvao je kolektivni uzdah olakšanja na jugu Engleske i pokazao da Tadić nije njihov novi Ali Dija.

Samo onaj ko ne zna fudbalsku istoriju mogao je tako lako da precrta Sautempton. Tim s juga Engleske bio je omiljeni predmet sprdnje čitavog leta: nakon što su ga bogatiji klubovi očerupali, ukravši sav talenat koji je od crveno-belih napravio hit prethodna dva prvenstva, internetom su kružile fotografije usamljenog Ronalda Kumana u trening centru, sa čunjevima umesto igrača, a klubu čija je zaštitnica Majka Božja, klubu na čijem se stadionu ona pesma o marširajućim svecima peva glasnije, veselije i značajnije nego bilo gde na svetu, proricana je brza, nelagodna smrt i neizbežni povratak u Čempionšip.

No bilo je dovoljno svega jedno poluvreme da se sve Neverne Tome ubede u suprotno. Jedino je Čelsi, najzad skockan prema Murinjovim uzusima, u prvom kolu pružio lepšu, a svakako efikasniju igru od momaka koji su se prvi put u zvaničnoj utakmici sreli na svetoj travi Enfilda.

Veliki stadion bio je tih i nervozan veći deo meča, Rodžers je do Staridžovog gola izgledao kao da mu je odjednom pao šećer, Liverpul je gnjavio loptu i navijače, duh odsutnog Suareza pretio je da prekrije rano nedeljno prepodne, a Sautemptonovi momci su vezli svoju igru, zbog koje su već nekoliko godina omiljeni „drugi tim“ svakog ljubitelja Premijer lige.

Navijači Sautemptona, bratija koja se kune u jedan osvojeni FA kup, u Alana Bola, Kevina Kigena, Džejmsa Bitija, koja je gledala Gereta Bejla i Tea Volkota kada niko nije čuo za njih – uistinu, Sautempton je postao neka vrsta ovovremenog Vest Hema, s talentima koji iz Akademije izlaze kao na traci – znali su da će njihov tim igrati dobro. Hrabro i brzo ako ništa drugo.

To je postao Sautemptonov način, već one sezone kada su dotakli dno u Ligi jedan, a Kuman, plavušan razorne levice koji je cepao mreže na način koji će dostići samo Siniša Mihajlović (nezvanično rivalstvo dvojice bombardera bio je natren tableta svetskog fudbala devedesetih), bek koji je uvek stremio napred, ne bi povukao ručnu, znali su i to...

Ono što nisu znali i ono od čega su najviše strepeli, bio je – Dušan Tadić.

Ne samo zbog prezimena koje ima onu pomalo zbunjujuću kvačicu, ni zato što takva prezimena generalno na Ostrvu i dalje, uprkos Vidiću, Ivanoviću i Novaku Đokoviću, izazivaju podozrenje i nezgodna pitanja o pretprošloj deceniji, ne ni zbog cene koja je mnogima izgledala preterano (ne i Kumanu: Tadić je bio jedan od njegovih uslova, zajedno sa Gracijanom Peleom, i kad već nije mogao da ga ima u Fejenordu, učinio je sve da ga namami u svoj britanski odred)...

Jednostavno, svaki napadač, svaki izvikani majstor s loptom, svako pojačanje, u očima navijača Sautemptona izaziva nadu i nemir, i sećanje na dva fudbalera koja su obeležila istoriju kluba i grada, jednako kao šokantna pobeda nad Mančester Junajtedom u finalu FA kupa 1976, jednako kao i nesreća Titanika, koja je u crno zavila više od 500 porodica, a čuvenu luku zanavek dovela na zlo ime...

Prvi je, naravno, „Le God“. Metju le Tisije, sopstvenik nabolje „pune“ koju je moderni engleski fudbal ikada video, začudni tip sa neobičnog ostrva Gernzi, magični fudbaler i čovek kakvih bolno nedostaje ovom sportu.

Legendarni Met bio je začin koji je nedostajao jakoj engleskoj reprezentaciji da vrati fudbal kući 1996. godine: bio je tada na vrhuncu svoje karijere, postizao je golove koji i danas imaju više pregleda na Jutjubu od mnogih izvikanih srpskih sportskih i estradnih zvezdica, ali imao je svoje falinke i selektori selekcije s tri lava na grudima ga nisu voleli ni promil kao vernici sa tadašnjeg stadiona Del.

Majstor raznornog šuta i skoro nepogrešivi egzekutor penala često je koketirao s prevelikom kilažom, a još češće ga je mrzelo da trenira, ni privatno, pride, nije bio svetac – jednom je čak želeo da namesti utakmicu u kojoj je igrao, što će kasnije priznati u svojoj autobiografiji neprevodivog naziva „Taking the Tiss“ – ali kupio je navijače time što je ostavljao srce na teren, i što je taj organ zaveštao samo jednom klubu, odbijajući spremno zov onih koji su mu obećavali luksuzne kule i mnogo zanimljivije gradove od Sautemptona...

Sveci s njim nikada neće osvojiti trofej, ali navijačima to nije bilo toliko važno: dok god su svog boga mogli da gledaju svake subote kako deli anđeoske lekcije iz fudbala i ljubavi, bilo je to sasvim dovoljno.

A drugi... Eh, drugi. Kao fleka na svadbenom odelu koju vidite tek na izrađenim fotografijama, kao vic koji vam svi pričaju iza leđa, podgurkujući se kada uđete u sobu, kao loš amaterski pornić koji su vam ukrali s telefona – transfer blama, ukratko – to drugo „slavno“ pojačanje Sautemptona, kojeg su se navijači pribojavali kada su čuli za Dušana Tadića, zaslužan je za verovatno najneverovatniju, najbizarniju, najfilmskiju (ako ste ljubitelj slepstik komedije) priču u dve i po decenije Premijer lige.

Zvao se Ali Dija, i o njemu bi se dao napisati čitav roman, a kamoli nekoliko pasusa u svitanje nove sezone Premijer lige.

U najkraćim mogućim crtama: Ali Dija, amaterski fudbaler i loš student Univerziteta u Portsmutu, nije odustao kada je shvatio da nema dovoljno talenta da prođe ni u nižim ligama Engleske, a kamoli u Premijeršipu. Umesto toga, njegov ortak je pozvao tadašnjeg menadžera Sautemptona Grema Sunesa – velikog, velikog fudbalera i utoliko više jadnog stručnjaka – predstavio se kao Žorž Vea (u tom trenutku najbolji fudbaler na planeti) i ponudio mu svog rođaka, neotkrivenog talenta, reprezentativca Senegala koji trenutno nema angažman, mada je poslednju polusezonu proveo u Pari Sen Žermenu.

Godina je bila 1996, mesec novembar, i ako postoji olakšavajuća okolnost za Sunesa, to je što tada nije bilo interneta ni snimaka na sajtovima, svet je i dalje bio preveliko selo da bi tvrdnje „Žorža Vee“ bile lako proverljive, a ni Škot nije bio naročito bistar... Zato je Senegalcu ponudio ugovor na mesec dana, tek da zapiša teritoriju i predupredi konkurenciju.

U bizarnom obrtu, nalik na filmove nedavno preminulog Robina Vilijamsa, Le Tisije se na utakmici protiv Lidsa povredio, a umesto njega u igru je, sa brojem 33 na leđima crveno-belog prugastog dresa, ušao taj „senegalski superstar“.

Odmah se videlo da nešto nije u redu. Dija je izgledao kao što bi većina nas izgledala u susretu sa spremnim momcima iz Premijer lige, pa i više od toga: nije umeo da primi loptu, ni da se postavi, čak ni da potrči kako treba. Bio je nešto između Bambija koji se kliza na ledu i muve zunzare koja leti u krug pre nego što se fljasne o prozor. Šta god da je bio, nije bio fudbaler, i to je postalo svima jasno i pre nego što su istekla 22 minuta, koliko je proveo na terenu pre nego što ga je posramljeni menadžer izveo. Doduše, ostvario je svoj san i upisao nastup u Premijeršipu...

Ako je Metju le Tisije dao pristalicama Sautemptona nadu da postoji uzvišeno biće, Ali Dija ih je ubedio da to biće verovatno voli da se zeza sa svima nama. Od te 1996. kroz crveno-beli dres prošlo je na stotine igrača, ali svaka je nova akvizicija bila dočekivana s nestrpljenjem i graškama znoja na čelima, uz „Samo da se ne ponovi Ali Dija“ umesto Očenaša i Zdravomarije...

I zato je prvi kontakt s loptom na Enfildu Dušana Tadića, tamo uz levu aut-liniju kada je primio loptu, pretrčao beka i potom odigrao tačan pas, kada je pokazao da stvarno zna fudbal, najznačajniji koji će imati na Ostrvu, a posebno u Sautemptonu. Taj potez izazvao je kolektivni uzdah olakšanja na jugu Engleske, i pokazao da Tadić nije njihov novi Ali Dija.

A ona lucidna „štikla“, finta koju redak srpski fudbaler ume da izvede tako lako i bez muke, ona asistencija za gol, bila je nada da će Tadić možda biti njihov novi Met le Tisije...