7 знаметиних Срба који почивају у туђини

Михајло Пупин лично је убедио Вудра Вилсона да се Краљевини СХС не одузимају Далмација, Банат и део Македоније.

Регион 23.08.2014 | 09:00

Димитрије Караџић

Син Вука Караџића школовао се у најбољим војним школама Европе, али је из српске војске избачен јер је прокоцкао мираз, па је завршио у Русији.

Од тринаесторо деце, колико су их изродили Вук Караџић и Ана Краус, родитеље је наџивело само двоје: Мина, рођена 1828, и осам година од ње млађи Димитрије.

Мина је брзо стекла углед у уметничким круговима. Уз немачки, матерњи, и српски, очев, говорила је и писала на француском, италијанском, енглеском и руском језику. Као сликарка, оставила је за собом портрете оца, брата и Бранка Радичевића, као и аутопортрет. Димитрије се школовао у најугледнијим војним академијама у Аустрији, Немачкој и у Холандији. С високим оценама завршио је у војној струци и специјализације које су га учиниле једним од најобразованијих официра у својој класи. За то има највише да захвали оцу Вуку, који је понизним мољакањем код Милоша Обреновића сину издејствовао стипендију. По завршетку школовања 1855. године, Димитрије је постао официр српске војске и одмах затим послат је у Берлин да доврши образовање као инжењеријски и ђенералштабни официр.

У Београд се враћа три године касније, доневши из иностранства знање и углед, али и пороке - коцкарску страст и алкохолизам. Врло брзо почеће да пропада.

Највећи скандал изазвао је кад је продао имање Лагатор код Лознице. Ту му је земљу Вук оставио у наследство, али да приходе од њега даје мајци Ани и сестри Мини док су живе. Иако има велику плату као официр, Димитрије крши одредбе тестамента јер мора да врати коцкарски дуг.

Болесна мајка и сестра му, удовица с малим сином Јанком, од тада живе у сиромаштву, а Димитрије се не стиди да од њих, кад потроши сав новац од имања, тражи позајмице.

Због пијанства 1865. изгубио је место професора на Артиљеријској школи, а две године касније за неколико дана је на картама потрошио мираз своје веренице Љубице, ћерке угледног панчевачког трговца. Кнез Михаило га је због те бруке истерао из војске. Димитрије онда одлази у Русију, где је, захваљујући људима који су ценили његовог оца, постао царски официр.

Убрзо за њим у Русију је дошао и Минин син Јанко Вукомановић да се школује на војној академији у Петрограду. А кад је избио Први српско-турски рат 1876. године, ујак и сестрић вратили су се у Србију као добровољци.

Рат је завршен 1877. Јанко Вукомановић, са орденом за храброст, враћа се у Русију да настави војно школовање. Тамо ће умрети од галопирајуће туберкулозе, мада неки подаци говоре да је страдао у двобоју, играјући руски рулет.

Димитрије Караџић од повратка из рата није одлазио из Русије. Наставио је да пије и да се коцка, и умро у новембру 1883. од туберкулозе, а можда и од рака. Сахрањен је у Петрограду.

Чедомиљ Мијатовић

Економиста, књижевник, историчар и дипломата запамћен је као особа која је потписала најкраћи мировни споразум икад постигнут.

Чедомиљ Мијатовић рођен је 1842. у Београду. Отац Милан био је професор земљописа и историје у Крагујевцу и Београду, а мајка му је била из Великог Бечкерека, данашњег Зрењанина, пореклом Шпанкиња.

Школовао се у Београду, а онда у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу. На студијама се оженио Елодијом Лотон.

Каријеру је почео као професор политичке економије и финансија на београдској Великој школи, да би затим шест пута био министар финансија, два пута министар иностраних дела и дипломата више од тридесет година.

Кад је у Букурешту 1886. преговарано о миру с Бугарима који су нас у несрећном рату војнички поразили, био је представник Србије. Успео је да не изгубимо ни делић територије и да не платимо ни динар ратне штете. Текст споразума гласио је: „Мир се поново успоставља између Србије и Бугарске.“

У некролозима објављеним у Њујорк тајмсу и Тајмсу после смрти истакнуто је да је овај мировни уговор „јединствен у историји дипломатије“, и да је „најкраћи мир икад написан“. Основао је Народну банку Србије и валути дао име - динар.

Његове историјске романе волели су и читаоци и критичари, писао је прозу с верским темама, преводио с енглеског, био је наш први новински дописник из Лондона, први Србин изабран за почасног члана Краљевског историјског друштва у Лондону, веровао је дубоко у креманско пророчанство и много урадио на његовој популаризацији.

Из Београда се преселио у Лондон и ту живео као приватно лице, у лето 1889, после свађе с краљем Миланом због његовог развода. За амбасадор у Енглеској биће постављен тек шест година касније, и то ће остати до 1903, када одлази у пензију.

Половином 1914. Чедомиљ Мијатовић је на позив краља Петар хитно допутовао из Лондона, где је тада живео, у Београд. Ту му је саопштено да му краљ и његов син, регент Александар, затим председник владе Пашић и сви остали министри нуде да буде поглавар Српске цркве, први патријарх обновљене Српске патријаршије!

Мијатовић, који је био веома религиозан, у својим мемоарима пише да је био у великом искушењу да ову одговорну дужност прихвати, али је одустао у последњем тренутку: „Како бих могао да прихватим положај видљиве главе Српске православне цркве кад не верујем у све њене догме?“

Бележи да су му министри, кад им је то рекао, одговорили: „Али ко вас пита у шта верујете? Зар мислите да сваки епископ верује у све догме Цркве?“

Током Првог светског рата већ полуслепи Мијатовић прикупљао је помоћ за српску војску. Умро је 1932, у 90. години, у Лондону, и ту је сахрањен.

Половином 1914. године Чедомиљ Мијатовић је на позив краља Петар хитно допутовао из Лондона, где је тада живео, у Београд. Ту му је саопштено да му краљ и његов син, регент Александар, затим председник владе Пашић и сви остали министри нуде да буде поглавар Српске цркве, први патријарх обновљене Српске патријаршије.

Светозар Марковић

Човек који је у Србију унео социјалистичке идеје и борио се за радничка права умро је 1875. године у Трсту, где му је и гроб.

Светозар Марковић, утицајни српски социјалистички мислилац, политичар и публициста, једна од најзначајнијих политичких личности Србије у другој половини 19. века, рођен је 1846. у Зајечару.

После завршене гимназије започео је студије технике у Београду, да би их, као стипендиста српске владе, касније наставио у Петрограду и Цириху. У Русији је био укључен у рад руских револуционарних кружока, а у Швајцарској је почео да проучава научни социјализам.

Још као веома млад почео је да се бави публицистиком. Због чланка „Српске обмане“ у новосадској Застави изгубио је стипендију пошто је у њему напао цео државни систем у Србији, а посебно бирократију. Оставши без новца, вратио се у Србију, где је почео да издаје лист Раденик, први социјалистички лист на Балкану, а доцније Јавност.

Светозар Марковић био је први поборник реалистичког правца у књижевности и социјалистички теоретичар. Сву своју делатност усмерио је у правцу решавања политичких проблема и припреме маса за остваривање грађанских права револуционарним путем. У свом главном делу „Србија на истоку“ расправља о друштвеним, економским и политичким проблемима Србије са социјалистичких позиција.

У Србију је унео социјалистичке идеје, али како она није била индустријска земља већ земља сељака ситносопственика, своје идеје прилагодио је тадашњим приликама. Бавио се теоријским изучавањем националног питања јужнословенских народа и залагао се за решење на бази федерације. Започео је организовање још недовољно развијене радничке класе. Око њега се окупљала ђачка и занатлијска омладина, одушевљена социјалистичким идејама и реалистичким погледима.

Најближи сарадник Светозара Марковића био је Никола Пашић, који је после Марковићеве смрти искористио идеју укључивања сељачких маса у политички живот и на њој је направио Народну радикалну странку. Та ће се странка потом потпуно одрећи идеје о правди и заштити сељака и постати најснажнија партија, а Пашић се обогатити и бити најмоћнији човек у Србији.

Због једног текста Марковић је осуђен на девет месеци затвора. Казну је одслужио у пожаревачком затвору, одакле је изашао тешко болестан. Лечио се од туберкулозе у Италији, у Трсту, где је 1875. и умро и где му је гроб.

Југословенски комунисти у 20. веку сматрали су Светозара Марковића једним од својих претходника, а одмах по доласку на власт, већ 1946. године, град Јагодину преименовали су у Светозарево. Стари, односно данашњи назив Јагодинци су свом граду вратили на референдуму 1990. године.

Марковић је био стипендиста српске владе, али је због чланка „Српске обмане“ у новосадској Застави изгубио стипендију, пошто је у њему напао цео државни систем у Србији, а посебно бирократију. Оставши без новца, вратио се у Србију, где је почео да издаје лист Раденик

Михајло Пупин

Амерички научник из Баната лично је убедио Вудра Вилсона да се Краљевини СХС не одузимају Далмација, Банат и део Македоније

Наш велики научник Михајло Пупин рођен је 1854. у Идвору, у Банату. Као даровит ђак, добио је стипендију за школовање у Прагу, где је учио гимназију, али је после очеве изненадне смрти прекинуо школовање и отишао у Америку.

Издржавао се физичким радом и пет година по доласку уписао се на студије које је завршио са одличним успехом. Школовање је наставио у Енглеској и Немачкој, где је као двадесетпетогодишњак докторирао. Вратио се у САД и био професор на Универзитету Колумбија пуних 40 година. Током научног рада дао је значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рендгенологије.

Пред Први светски рат организовао је Коло српских сестара, које је сакупљало помоћ за српски Црвени крст, а организовао је и окупљање добровољаца. Личном имовином гарантовао је испоруке хране Србији.

По завршетку Првог светског рата, на позив владе Краљевине СХС, као познати научник али и политички значајна фигура у Америци, два месеца је боравио у Паризу, на Мировној конференцији 1919. године.

На тој конференцији Краљевина СХС нашла се у врло неповољној ситуацији. Француска и Енглеска тражиле су од ње да начини територијалне уступке: да Италији да Далмацију, Румунији - Банат, а Бугарској део Македоније до Скопља јер је то било предвиђено Лондонским уговором из 1915. године.

Пупин је тада писао председнику САД Вудру Вилсону и изложио му разлоге због којих ови крајеви треба да остану наши. Само три дана касније Вилсон је саопштио да САД не признају Лондонски уговор.

У својој аутобиографији „Од пашњака до научењака“, за коју је добио Пулицерову награду, о томе је писао:

„Моје родно место је Идвор... То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустроугарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор.

Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично и, када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости.“

Оснивач је више фондација чијим су се средствима школовали сиромашни ђаци и студенти и унапређивале наука и култура у Србији.

Био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета. Сахрањен је на гробљу Вудлон у Бронксу, у САД.

Пред Први светски рат Пупин је организовао Коло српских сестара, које је сакупљало помоћ за српски Црвени крст, а организовао је и окупљање добровољаца. Личном имовином гарантовао је испоруке хране Србији.

Спиридон С. Гопчевић

Син трговца из Трста био је агент, извештач, астроном и композитор, а по његовом псеудониму Лео Бренер назван је и један кратер на Месецу

Спиридон С. Гопчевић рођењем је био предодређен за буран живот.

Његов отац, такође Спиридон, у првој половини 19. века био је „највећи трговац у Трсту и најјачи бродовласник у аустријској империји“. Бесплатно је делио жито становништву у Боки которској и Црној Гори (и муницију, кад затреба), а сваке године давао је и велику суму за српску школу у Херцеговини. Финансирао је штампање „Горског вијенца“.

Пропао је шпекулишући са житом у време Кримског рата и због банкрота је полудео. Убио се у Бечу у 1861. У време његове пропасти, 1855, рађа му се син Спиридон.

Мајка га као католика уписује у језуитску школу, али он брзо напушта редовно образовање. Годину дана на Бечком конзерваторијуму студира певање и клавир, а кад 1875. избије побуна у Херцеговини, одлази на Цетиње. Одатле се дописује са ујединитељем Италије Гарибалдијем и тражи помоћ за устанике, а онда га књаз Никола шаље у Лондон да испослује ратни зајам. Спиридон и Црногорци нису се много волели: на Цетињу су му се ругали због лошег знања језика, а он ће њих у књизи „Црна Гора и Црногорци“ приказати као приглупе оперетске јунаке.

Вијене алгемајне цајтунг шаље га као свог специјалног извештача 1880. у Албанију, и ту га Турци хапсе. Кад после два месеца изађе из затвора, прећи ће у православље.

Жени се ћерком једног апотекара, а венчани лист фалсификује да би покрио датум рођења предбрачног сина који се зове - Спиридон. Објављује неколико врло запажених радова о улози торпеда у рату, а од 1887. до 1890. војни је изасланик Србије и кнеза Милана у Бечу. У то време пише књиге „Србија и Срби“, „Македонија и Стара Србија“ и „Истина о Македонији“, а српска влада шаље га за изасланика у Берлин, где ће му се родити и ћерка Драгица, касније сликарка.

Не зна се тачно када постаје аустријски агент. Покушава да делује на српској политичкој сцени, а кад ту пропадне, одлази у Словенију. Тамо пише позоришне комаде, затим се сели на острво Мали Лошињ у Јадрану, где гради приватну астрономску опсерваторију. На основу астрономских посматрања израдио је карту Марса, а један кратер на Месецу данас се зове Лео Бренер, по његовим псеудониму под којим је био познат у круговима астронома.

Путује у САД, где је компоновао две опере, а после Првог светског рата написао је немачки приручник за учење српскохрватског.

Умро је у Бечу 1936. или у Берлину 1937, а гроб му се не зна.

У једном тренутку преселио се на острво Мали Лошињ у Јадрану, где је саградио приватну астрономску опсерваторију. На основу астрономских посматрања израдио је карту Марса.

Драгутин Димитријевић Апис

Организатор Мајског преврата и вођа Црне руке осуђен је за велеиздају 1916. и стрељан, а на Зејтинлику је сахрањен без имена.

Драгутин Димитријевић рођен је 1876. године у сиромашној породици, а рано је остао без оца. Бригу о њему преузели су најстарија сестра и њен муж Живан Живановић, политичар и кратко време председник Народне скупштине.

Завршава војне школе са одличним успехом и постаје поручник у 23. години. Две године касније, 1901, с групом младих официра организује заверу против краља Александра Обреновића и Драге Машин, али је реализују тек у ноћи између 28. и 29. маја 1903. године. Завереници су тада убили краљевски пар, а сам Драгутин Димитријевић рањен је са три метка у груди.

На власт је дошла династија Карађорђевић, а Апису и завереницима утицај на остале официре порастао је толико да су практично сами уређивали односе и послове у војсци.

Апис је 1905. отпутовао на војне студије у Берлину, а по повратку је радио у Генералштабу.

С групом учесника у Мајском преврату основао је 1911. године удружење Уједињење или смрт, познато и под именом Црна рука, које је прогласило борбу за уједињење српског народа „на сваки начин, ако треба и убиствима“. Чланови Црне руке наоружали су и пребацили у Босну Гаврила Принципа.

Подстакао је свог сестрића Александра Сању Живановића, студента технике, да се пријави у комите код црнорукца Љубомира Вуиловића. Сања је прва жртва Првог балканског рата - погинуо је на граници с Косовом 18. октобра 1912, неколико дана пре него што је рат објављен.

Уочи Првог светског рата Апис је руководио војном обавештајном службом. Био је помоћник начелника штаба Треће армије када је у децембру 1916. ухапшен на Солунском фронту под оптужбом да је организовао атентат на регента Александра Карађорђевића.

Пресудом од 23. августа 1916. године Апис, мајор Љубомир Вуловић и Раде Малобабић осуђени су на смрт. Стрељани су 14. јуна 1917. у Солунском пољу, као жртве династије коју су довели на власт, и сахрањени без имена на Зејтинлику.

„Апис је био невин, али српски политичари су га се бојали. Био је неко ко је могао да контролише афере у Србији после рата. Зато су лидери српске владе у изгнанству решили да искористе тренутак и елиминишу га“, рекао је историчар Дејвид Макензи, професор Универзитета Северна Каролина и аутор биографија знаменитих првака српске историје.

На обновљеном судском процесу 1953. године у Београду, који су организовале нове комунистичке власти, све пресуде Вишег војног суда у Солуну поништене су, а сви осуђеници, међу којима и Драгутин Димитријевић Апис, рехабилитовани.

Станислав Краков

Као дечак је отишао у рат и на фронтовима је провео младост, а касније је постао филмаџија и писац. У Другом светском рату подржавао је ујака Милана Недића.

Станислав Краков рођен је 1895. године у Крагујевцу, од оца Сигисмунда, лекара из Пољске, и Персиде, из породице која је дала војсковође још у Првом српском устанку.

У време Првог балканског рата 1912. имао је тек 17 година, па није примљен у војску. Зато се јавио у јединицу комите војводе Вука и с њим ратовао против Турака. Наредне године, кад је почео Други балкански рат, већ је пунолетан, у регуларним јединицама бори се против Бугара и задобија рану на ратишту код Криве Паланке. А кад почне Први светски рат, Станислав Краков ће напустити учионице Војне академије и поћи на фронт. Учествовао је у многим биткама, прешао Албанију, један је од првих наших војника који су заузели Кајмакчалан... Био је рањаван 17, а одликован 18 пута, од тога девет пута у рату.

У миру, завршава студије права и постаје новинар. Уредник је ваздухопловног часописа Наша крила, а од 1932. главни је уредник дневног листа Време, па директор, а затим уредник Политике. Као новинар, прати краља Александра И Карађорђевића током посете Француској у октобру 1934. Краљ је тада убијен у Марсеју, а Краков јавља да су га атентат организовали усташки терористи подржани од Италије, што је изазвало дипломатски инцидент с том земљом.

Пред Други светски рат је приступио покрету Збор Димитрија Љотића, као шеф одсека за пропаганду, а затим је био директор Радио Београда од 19. јула 1940. до 1941. године.

У Другом светском рату Станислав Краков подржава Немце и Милана Недића, који му је био ујак. Уређује окупаторске новине све до 1944, када пред партизанима бежи у Аустрију. У Југославији је због колаборације у одсуству осуђен на смрт, а он живи у Европи, најдуже у Паризу.

До 1944. године живео је на београдском Неимару, а у стану је имао највећи приватни музеј у старој Југославији: имао је збирке књига, старог новца и поштанских марака непроцењиве вредности. Ништа од тога у брзини, при бегу, није понео. Причало се да је те збирке као ратни плен присвојио чувени партизански командант црногорског порекла.

Сматран је добрим писцем, а најпознатија дела су му роман „Крила“, путопис „Кроз јужну Србију“ и аутобиографско дело „Живот човека на Балкану“. Ту је, између осталог, забележио да су га житељи два места у Југославији прогласили за почасног грађанина, „а у једном чак дали моје име једној својој главној улици“. Такође, свој је живот назвао „путујућом трагедијом“.

Станислав Краков бавио се и кинематографијом. Редитељ је филма „Голгота Србије“ из 1938. године. Умро је 1968. у Сен Жилијену, у Швајцарској.

Као новинар, пратио је краља Александра И Карађорђевића током посете Француској у октобру 1934. године. Краљ је тада убијен у Марсеју, а Краков јавља да су атентат организовали усташки терористи које је подржавала Италија, што је изазвало дипломатски инцидент с том земљом.

Извор: Курир