Вељо: Волим српску тробојку више од свега!

Србија је природан избор. Нама из Семберије је Београд близак, због историје, патриотизма и поносан сам што се такмичим под српском заставом, причао је Велимир Стјепановић.

Остали спортови 20.08.2014 | 20:00

Ко је момак који ствара буру у базену и има очи попут уплашене срне када се све заврши? Водена ала и повучени и мирни младић у „цивилу”? Нови спортски јунак Србије, Велимир Стјепановић, одушевио је златном медаљом првог дана Европског првенства у Берлину. Како је само стигао до ње... До 300 метара био је за око две и по дужине испред осталих, приликом последњег окретаја имао је „само” 98 стотинки предности испред Италијана Д Ариђа, али последњих двадесетак метара и њега је „одувао”. Онаква доминација, одавно није виђена.

Да је јурио за новцем никада не би био наш. Срце, међутим, нема цену. Барем његово. Хвала му на томе...

- Да сам бронзу на Светском купу у Дубајиу освојио за Емирате, добио бих ауто, новац, стан. Србија ми није дала ништа, али ја сам океј с тим - рекао је прошле године наш ас, већ сада може да се констатује пливачка легенда Србије.

На сва блага овог света треба остати имун. Људина је наш Веља. Можда га и незаслужено својатамо, али тако је. Он је наш. Српски „торпедо”

- Зовем се Велимир Стјепановић. Не звучи то баш тако добро у друштву са енглеским џонијима и џејмсима, или са мухамедима из Емирата. Материјална страна ми никад није била важна.

Пореклом је из села Ченгић, у Семберији. Још као дечак стављен је пред избор: Србија, или Босна и Херцеговина?

- Ниједног тренутка се нисам двоумио. Србија је природан избор. Нама из Семберије је Београд близак, због историје, патриотизма. Добио сам држављанство и постао репрезентативац Србије. Изузетно ми је важан осећај припадности отаџбини и поносан сам што се такмичим под српском заставом - рече пре три године, када је скренуо пажњу на себе.

Не постаје се првак Европе зато што то неко пожели да буде. То мора да се заслужи, крвавим радом. И ни тада не мора да се оствари. Без тога, међутим, о медаљи не можете ни да размишљате.

- Када тренирам будим се у пет ујутру, поједем банану, улазим у кола и на базен стижем у пет и двадесет, десет минута касније сам у базену. Пливам до осам. Када се вратим са факултета одморам се пола сата, па на поподневни тренинг. Почиње у 18.00. Тако шест дана у недељи. Годинама .

Са собом увек носи лаптоп, купаће гаће, телефон, „гаглс” и слушачице за авион. Музику слуша само на тренингу и кад вози. Навикао је да путује, па је већ стекао рутину - спакује се за десетак минута.

Уз пливање тренирао је тенис, свирао клавир, ишао на карате. Неко време се бавио и фудбалом. Са старијим братом само није хтео да иде на плес и јахање - писао је „Пулс”.

Кажу да му више одговарају дуже стазе. Због тога што није толико висок и што има мала стопала. Међутим, тактички је сјајан и за Србију увек плива срчано. Ваљда је зато и „одвалио” онако конкуренцију на 400 метара слободно.

- Нисам неко ко показује емоције, али дрго ми је кад видим колико људи навија за мене и како ме хвале.

Пре чувене трке на Олимпијским играма у Лондону, када је био бржи од Фелпса, Веља је имао 400 пратилаца на Твитеру. После те трке - 1600. После финала имао је 200 захтева за пријатељство.

Узор му је био Милорад Чавић. Сличне су „приче” - један дошао у Србију из Америке, а други из Дубајиа. Као са неба да су нам послати...

- Када сам га упознао, оставио је на мене одличан утисак. И тренирали смо заједно. Он је одлилчан пример млађима, јер је сваком тренингу прилазио са великом инспирацијом.

Какво му је слободно време. Као и многима у његовом узрасту...

- Обично мало дуже спавам. После доручка сам обавезно на „Фејсбуку”. Омиљена серија ми је „Доктор Хаус”.

Један је Веља. Српски „торпедо”.