Перица: Одведен у Партизан, завршио у Звезди!

Некадашњи љубимац Делија и последњи Србин у Реал Мадриду открива неке детаље из каријере који раније нису били познати јавности.

Фудбал 19.08.2014 | 08:00

Некадашњи љубимац навијача Црвене звезде и последњи српски фудбалер који је обукао дрес Реал Мадрида Перица Огњеновић се подсетио дана играчке каријере. Огњеновић је открио и неке детаље који никада раније нису биле познати јавности.

Схватио сам да сам постао играч када...
“Преломни тренутак у мојој каријери десио се јесени 1997. у вечитом дербију. И пре њега сам био свестан свог талента, али мислим да сам тек после два гола у мрежи Партизановог голмана Ивице Краља, за 2:0 на нашој Маракани, укапирао да нисам само клинац који обећава. Та утакмица ми је раширила крила. Знање и снага су зачињени великим самопоуздањем”, каже Огњеновић за МОЗЗАРТ Спорт.

Најпоноснији у каријери сам био...
“Када сам дошао у Реал Мадрид. Различите околности учиниле су да се не наиграм онолико колико смо клуб и ја очекивали, али драгоцен ми је сваки минут за две и по сезоне проведене у највећем клубу на свету. На репрезентативном плану то је деби за тадашњу Југу. Јесте учешће на Светском првенству 1998. незаборавно искуство, али када помислим на дрес с државним грбом, прво чега се сетим је утакмица са Ел Салвадором 1995. Можете да замислите срећу једног осамнаестогодишњака.”

Хтео сам да оставим фудбал када...
“Било је дана обојених црним мислима, посебно док сам се опорављао од повреде леђа. Требало је да са Реал Мадридом играм полуфинале или четвртфинале Лиге шампиона, када сам осетио стари бол. И опет Јово наново… Није ми било лако током још једне паузе, али и поред спорадичних кризирања, нисам одустао од фудбала.“

Ово још никоме нисам рекао, али...
“Ако се не варам, ниједном новинару нисам открио да је мало фалило да завршим у Партизану. Људи из мог првог клуба, Младости из родне Смедеревске Паланке, били су у добрим односима с управом црно-белих, па су им обећали мој потпис, малтене све ставили на папир, спаковали ме у кола и одвели у Хумску. Генерални секретар Жарко Зечевић и спортски директор Ненад Бјековић сматрали су посао завршеним, али ни њих двојица ни Смедеревци нису претпостављали како је било у мом срцу. Љубав је била јача од интереса. Моја Звезда је искористила ситуацију. Остало се зна.”

Једино жалим што...
“Нисам са Црвеном звездом направио нешто више у Европи. Деки Станковић, Милојевић, Живковић, Сакић, Ђоровић, Његуш, Љубојевић, Пантелић, Анић, ја.... Верујем да смо могли више од онога што смо урадили у тих неколико заједничких сезона, после несрећних санкција нашој земљи. Штета.”

Да сам могао да променим у игри, променио бих...
“Не знам шта бих вам тачно одговорио на то реторичко питање. Чим сам играо онако како сам играо значи да нисам могао или умео другачије. Или боље, условно речено. Нека буде да је требало више да радим на техници шута левом ногом, с обзиром на то да сам био изразити дешњак.”

Да могу да вратим време...
“Када с ове дистанце и с овом памећу извртим цео филм моје каријере, видим да ми није била потребна епизода у Украјини. Имао сам и других понуда на столу, али ја сам кренуо за позивом Динама из Кијева. И научио велику животну лекцију.”

Четири речи које говоре све о мени...
“Темпераментан, до тврдоглавости упоран и истрајан човек.“