Звездини клинци и велика очекивања!

Зар не би било лепо да неки клинац забије гол на самом крају великог одмора, за велику победу над „трећим пет“, и онда се не продере „Меси!“ или „Роналдо!“, већ „Јовић!“? Зар не би било сјајно да знамо више имена наших играча, него вођа навијача? Зар не би било дивно када би се са трибина српских стадиона поново чуле песме посвећене некој радилици на средини, неком борбеном беку, неком суровом егзекутору на терену, а не само онима који су борбени и сурови на улици...? Зар се нисмо ужелели нових хероја?

Фудбал 16.08.2014 | 23:15

Фудбалски се поклоници у нас, као ваљда и свуда у свету, могу поделити у две грубе категорије: скептици и ентузијасти без покрића. Први су они који ће нервозно да гризу шал, да добију напад знојавих руку и упућују молитве Свевишњем, чак и када њихов тим убедљиво води (који год да је резултат тренутно на утакмици, припадници ове феле ће вас жустро убеђивати да је то „најопаснији резултат“, чак и када је 4:1). Други ће и код 0:2 у 90. минуту да верују у чудо, да устају на сваки аут и да вичу „ево га!“, чим лопта пређе центар.

Првих има више, наравно, јер је у природи човека да сумња, а у природи фудбалског навијача да сумња апсолутно, али други су они који дају шмек утакмицама, трибинама, друштву окупљеном испред телевизора...

Но која је судбина ове две толико различите братије у земљи у којој је фудбал спао на толико ниске гране да издалека личи на повијену жалосну врбу, која само што не заоре тло? Због чега први да вуку ручну кочницу, у шта други да се уздају?

У децу, изгледа, и само у децу, јер код нас је, изгледа, озбиљна игра само дечја игра. Доказали су то голобради дечаци који су поново били међу четири најбоље екипе у Европи - и боље сад да промашују пенале и да несрећно испадају, него када буду „велики“ - а потцртала је еуфорија која је пратила трилинг играча Црвене звезде што се прошлог викенда, на премијери Суперлиге, представио добро попуњеној Маракани против Радничког из Ниша.

Ако поново применимо ону навијачку дихотомију, први, велики скептици, увелико одмахују главом, наводе подужу листу свих „чудеса од деце“ којима се замео траг у сметовима суровог професионализма, говоре да и ако нешто буде од њих, то сигурно неће бити у црвено-белом дресу, већ ко зна где...

Други су већ у еуфорији: Михаило Ристић, Лука Јовић и Вукашин Јовановић су нове ведете из Љутице Богдана, звездана прашина на путу ка неистраженој галаксији, клинци Неше Лалатовића који ће преокренути злехуду судбину најтрофејнијег клуба и урадити нешто велико за нашу будућност. Ако ништа друго - а у ствари, то је најважније - постаће момци чија ће презимена нека нова деца, данашњи петлићи и пионири, хтети да налепе на своје дресове.

Јер зар не би било лепо да неки клинац забије гол на самом крају великог одмора, за велику победу над „трећим пет“, и онда се не продере „Меси!“ или „Роналдо!“, већ „Јовић!“? Зар не би било сјајно да знамо више имена наших играча, него вођа навијача? Зар не би било дивно када би се са трибина српских стадиона поново чуле песме посвећене некој радилици на средини, неком борбеном беку, неком суровом егзекутору на терену, а не само онима који су борбени и сурови на улици...? Зар се нисмо ужелели нових хероја?

Да не буде никакве забуне, исто важи и за дечаке који долазе из других клубова, наравно. Пре свега из Партизана, који је колико-толико успевао да одржи своју школу, у доба када су из Звезде бежали чак и они који још нису задужили пену за бријање, а камоли дрес првог тима, штуцне и хладан туш у свлачионици.

Но та деца ничу, стасавају и играју фудбал, на ливадама, у двориштима, на теренима између зграда, и одржавају српски фудбал макар у стању криптодепресије, ма колико ми старији да кукумавчимо над оним што нас је снашло, ма колико да причамо како је некада било боље...

Истина је, како то обично бива - мада коме је, реално, у фудбалу до истине? - негде на средини. Неће сви небрушени дијаманти постати драгуљи из нове круне наших клубова, али макар неки од њих - да ли је то Ристић чије читање игре и луцидност подсећа на Инијесту, или Јовић који би могао да буде један од оних највећих центарфора, што гледају само напред и ништа их сем гола не занима; или ће се пак у неком наредном колу појавити неко ново дете? - могли би да постану велики.

Али за то није довољно само да Звезда не добије аусвајз да региструје играче, нити да им Лалатовић или Николић пружају шансу и када у клуб дођу старији фудбалери, повратници из евроазијских недођија, шкартови екипа које би Партизан, Звезда, Војводина, ОФК-а и Раднички у срећно време згазили као од шале...

За то би та деца морала да одрасту у глави преко ноћи. Али, више од свега, за то би сви ми морали да будемо и већи оптимисти и већи скептици. Па и без опипљивог покрића, ако треба...

Велика очекивања која навијачи имају од Звездине деце, рођене у постбаријевским годинама, деце која су велике утакмице могла да гледају само на Јутјубу или у упорним причама њихових очева или дедова, треба да буду још већа. Притисак на трио који је већ дебитовао, и на оне који ће тек то учинити, мора да се појача. Хук са трибине мора да буде још гласнији, сваки потез мора да им буде анализиран, свака продана лопта да изазове негодовање.

Тако, и само тако, под микроскопима нас болесних скептика и још болеснијих ентузијаста, стасавају велики...

Не праве се играчи тако што уђеш на петнаестак минута, добијеш аплаузе и будеш коректан у остваривању тренерових замисли. Не, велики се играчи праве великим делима. Није довољно да испуниш свој сан када истрчиш на Маракану или на неки други стадион - ти си овде, ако си прави, да испуниш све наше снове, а твоји треба да дођу на крају, има времена...

Уђи, сине, и крени у дриблинг, улети клизећи, добиј жути картон, јуришај на гол, читај игру да тебе не би прочитали, буди надобудан и храбар, безобразан и дрчан, прими на рамена бреме свих промашених инвестиција и сва наша огромна очекивања, већа него у Дикенсовом ремек-делу, па ћеш се једном, ако имаш то у глави, ногама и гаћама, усправити и бити импозантнији од осталих...

Ко се уплаши - а ови нови клинци, срећом, не изгледају страшљиви - није за Звезду, а ни за фудбал...