Zvezdini klinci i velika očekivanja!

Zar ne bi bilo lepo da neki klinac zabije gol na samom kraju velikog odmora, za veliku pobedu nad „trećim pet“, i onda se ne prodere „Mesi!“ ili „Ronaldo!“, već „Jović!“? Zar ne bi bilo sjajno da znamo više imena naših igrača, nego vođa navijača? Zar ne bi bilo divno kada bi se sa tribina srpskih stadiona ponovo čule pesme posvećene nekoj radilici na sredini, nekom borbenom beku, nekom surovom egzekutoru na terenu, a ne samo onima koji su borbeni i surovi na ulici...? Zar se nismo uželeli novih heroja?

Fudbal 16.08.2014 | 23:15

Fudbalski se poklonici u nas, kao valjda i svuda u svetu, mogu podeliti u dve grube kategorije: skeptici i entuzijasti bez pokrića. Prvi su oni koji će nervozno da grizu šal, da dobiju napad znojavih ruku i upućuju molitve Svevišnjem, čak i kada njihov tim ubedljivo vodi (koji god da je rezultat trenutno na utakmici, pripadnici ove fele će vas žustro ubeđivati da je to „najopasniji rezultat“, čak i kada je 4:1). Drugi će i kod 0:2 u 90. minutu da veruju u čudo, da ustaju na svaki aut i da viču „evo ga!“, čim lopta pređe centar.

Prvih ima više, naravno, jer je u prirodi čoveka da sumnja, a u prirodi fudbalskog navijača da sumnja apsolutno, ali drugi su oni koji daju šmek utakmicama, tribinama, društvu okupljenom ispred televizora...

No koja je sudbina ove dve toliko različite bratije u zemlji u kojoj je fudbal spao na toliko niske grane da izdaleka liči na povijenu žalosnu vrbu, koja samo što ne zaore tlo? Zbog čega prvi da vuku ručnu kočnicu, u šta drugi da se uzdaju?

U decu, izgleda, i samo u decu, jer kod nas je, izgleda, ozbiljna igra samo dečja igra. Dokazali su to golobradi dečaci koji su ponovo bili među četiri najbolje ekipe u Evropi - i bolje sad da promašuju penale i da nesrećno ispadaju, nego kada budu „veliki“ - a potcrtala je euforija koja je pratila triling igrača Crvene zvezde što se prošlog vikenda, na premijeri Superlige, predstavio dobro popunjenoj Marakani protiv Radničkog iz Niša.

Ako ponovo primenimo onu navijačku dihotomiju, prvi, veliki skeptici, uveliko odmahuju glavom, navode podužu listu svih „čudesa od dece“ kojima se zameo trag u smetovima surovog profesionalizma, govore da i ako nešto bude od njih, to sigurno neće biti u crveno-belom dresu, već ko zna gde...

Drugi su već u euforiji: Mihailo Ristić, Luka Jović i Vukašin Jovanović su nove vedete iz Ljutice Bogdana, zvezdana prašina na putu ka neistraženoj galaksiji, klinci Neše Lalatovića koji će preokrenuti zlehudu sudbinu najtrofejnijeg kluba i uraditi nešto veliko za našu budućnost. Ako ništa drugo - a u stvari, to je najvažnije - postaće momci čija će prezimena neka nova deca, današnji petlići i pioniri, hteti da nalepe na svoje dresove.

Jer zar ne bi bilo lepo da neki klinac zabije gol na samom kraju velikog odmora, za veliku pobedu nad „trećim pet“, i onda se ne prodere „Mesi!“ ili „Ronaldo!“, već „Jović!“? Zar ne bi bilo sjajno da znamo više imena naših igrača, nego vođa navijača? Zar ne bi bilo divno kada bi se sa tribina srpskih stadiona ponovo čule pesme posvećene nekoj radilici na sredini, nekom borbenom beku, nekom surovom egzekutoru na terenu, a ne samo onima koji su borbeni i surovi na ulici...? Zar se nismo uželeli novih heroja?

Da ne bude nikakve zabune, isto važi i za dečake koji dolaze iz drugih klubova, naravno. Pre svega iz Partizana, koji je koliko-toliko uspevao da održi svoju školu, u doba kada su iz Zvezde bežali čak i oni koji još nisu zadužili penu za brijanje, a kamoli dres prvog tima, štucne i hladan tuš u svlačionici.

No ta deca niču, stasavaju i igraju fudbal, na livadama, u dvorištima, na terenima između zgrada, i održavaju srpski fudbal makar u stanju kriptodepresije, ma koliko mi stariji da kukumavčimo nad onim što nas je snašlo, ma koliko da pričamo kako je nekada bilo bolje...

Istina je, kako to obično biva - mada kome je, realno, u fudbalu do istine? - negde na sredini. Neće svi nebrušeni dijamanti postati dragulji iz nove krune naših klubova, ali makar neki od njih - da li je to Ristić čije čitanje igre i lucidnost podseća na Inijestu, ili Jović koji bi mogao da bude jedan od onih najvećih centarfora, što gledaju samo napred i ništa ih sem gola ne zanima; ili će se pak u nekom narednom kolu pojaviti neko novo dete? - mogli bi da postanu veliki.

Ali za to nije dovoljno samo da Zvezda ne dobije ausvajz da registruje igrače, niti da im Lalatović ili Nikolić pružaju šansu i kada u klub dođu stariji fudbaleri, povratnici iz evroazijskih nedođija, škartovi ekipa koje bi Partizan, Zvezda, Vojvodina, OFK-a i Radnički u srećno vreme zgazili kao od šale...

Za to bi ta deca morala da odrastu u glavi preko noći. Ali, više od svega, za to bi svi mi morali da budemo i veći optimisti i veći skeptici. Pa i bez opipljivog pokrića, ako treba...

Velika očekivanja koja navijači imaju od Zvezdine dece, rođene u postbarijevskim godinama, dece koja su velike utakmice mogla da gledaju samo na Jutjubu ili u upornim pričama njihovih očeva ili dedova, treba da budu još veća. Pritisak na trio koji je već debitovao, i na one koji će tek to učiniti, mora da se pojača. Huk sa tribine mora da bude još glasniji, svaki potez mora da im bude analiziran, svaka prodana lopta da izazove negodovanje.

Tako, i samo tako, pod mikroskopima nas bolesnih skeptika i još bolesnijih entuzijasta, stasavaju veliki...

Ne prave se igrači tako što uđeš na petnaestak minuta, dobiješ aplauze i budeš korektan u ostvarivanju trenerovih zamisli. Ne, veliki se igrači prave velikim delima. Nije dovoljno da ispuniš svoj san kada istrčiš na Marakanu ili na neki drugi stadion - ti si ovde, ako si pravi, da ispuniš sve naše snove, a tvoji treba da dođu na kraju, ima vremena...

Uđi, sine, i kreni u dribling, uleti klizeći, dobij žuti karton, jurišaj na gol, čitaj igru da tebe ne bi pročitali, budi nadobudan i hrabar, bezobrazan i drčan, primi na ramena breme svih promašenih investicija i sva naša ogromna očekivanja, veća nego u Dikensovom remek-delu, pa ćeš se jednom, ako imaš to u glavi, nogama i gaćama, uspraviti i biti impozantniji od ostalih...

Ko se uplaši - a ovi novi klinci, srećom, ne izgledaju strašljivi - nije za Zvezdu, a ni za fudbal...